[Ovaj esej se dobrim delom ideja neskriveno poziva na predgovor izvesnog Karla dela Kortea prvoj epizodi Alan Forda, u izdanju kraljevačkog Mavericka od pre dvadesetak godina]
Opšta je fraza kako nije lako savlađivati životne prepreke, premošćavati jazove i rascepe bez jasnog vidokruga… U svetu Alana Forda, u kome se autor Magnus postepeno sa, već ustaljenog, realistički crnog stila prebacuje na teren gde groteska i paradoks uzimaju primat, sa dosta parodije i crnog humora, sa nepremostivim jazom između svetova imućnih i siromašnih, naši junaci su upravo u tom upadljivom kontrastu: poveravaju im se često zadaci bitni za državnu bezbednost (možda i od planetarnog značaja!) i oni to uspešno rešavaju, uz svog genijalnog i prodornog, ali nesnosnog i gramzivog vođu, pa im uz skromna priznanja zapravo uvek ostaju egzistencijalni problemi – ne samo kako umaći neprijatelju (pardon… kako da ga taktički eskiviraju, makar to bio samo poverilac, ili ljutiti prolaznik) već i kako preživeti, kako zadovoljiti minimalne svakodnevne potrebe! Kako ostvariti i neki minimum ljudske i emotivne topline i razumevanja…
Lik Alana Forda vizuelno je stvoren po uzoru na Pitera O’Tula. On se ističe svojom neiskvarenom lepotom (plave kose i očiju, vitak i nežan…) i nekim pozitivnim životnim nazorima, ali daleko od toga da je npr. ušlifovani zavodnik… On je u suštini prostodušan i sramežljiv (često pocrveni kad uvidi kod sebe i najmanju pogrešku ili slabost), ali često će zablistati (i nad kolegama iz grupe TNT) kad je u pitanju poštenje, lojalnost, uviđajnost, strpljene, doslednost u obavljanju zadatka (i pored nastupa straha), saosećajnost…
Već u prvoj epizodi, naš junak izranja iz skučenog ambijenta
golubarnika kao svog ilegalnog ateljea/ kancelarije reklamnog stručnjaka, da bi se ubrzo došlo do nekih glavnih odrednica njegovog života: život je jurnjava i dovijanje (može se konstatovati bar pet puta kako trči/ uzmiče pred ovlašćenim licima, svojom stanodavkom i njenom nesimpatičnom ćerkom, ljutitim seljakom, direktnim neprijateljima na zadatku… par puta u samoodbranu morao je, naravno, da ispadne malo i nasilan…) Dakle, na nekoj granici legalnosti i poštovanja/ izvrdavanja pravila ovog sveta, on će ipak izaći relativno neokaljan, sa osobinama koje smo maločas pomenuli, skroman i optimistički nastrojen ka novom danu, i pored brojnih razočarenja i (realnih i figurativnih) udaraca sudbine.
Njegov imidž čine uska crna bluza i crne pantalone (skoro evergrin kombinacija) i pritom on se, simbolično, provlači kroz izazove i nedaće života, kao neki balanser, baletan, brz i spretan (realno i dobar klizač!) a nikako kao ‘duvadžija’ i ‘tabadžija’, još manje ugledna ličnost i autoritet…
Na zadatku, i u šetnji, često je sa Bobom Rokom (izvorno, autokarikatura Magnusa) koji pored svoje prirodne upadljivosti održava još i imidž kvazi Šerloka Holmsa, valjda kao nekog ko njuška, traga za boljim životom i nečim drugačijim, želi da postigne malo bolji utisak u nekom svetu frustracija i nepravde. Da, nije teško uočiti da među dva dobra kompanjona postoje ogromne razlike, ali to bi već moglo inspirisati neku drugu priču… (Barem o starom dobrom „Alanu Fordu“ može se neiscrpno pričati!)
