Piše: BILJANA BOŠNJAK DRAGANOVIĆ
Tog 20. oktobra 1941. Kragujevčani koji su izbegli streljanje čitavog života živo su se sećali. Među njima su bili i tadašnji kragujevački đaci koji će kasnije ostaviti velikog traga u srpskoj kulturi: vajar Nikola Koka Janković, slikarka Olja Ivanjicki i glumci Mija Aleksić, Vasa Pantelić, Dragomir Felba i Ljuba Tadić.
„Deco, vratite se kući, videla sam da Nemci i mlade odvode!“
Kafedžija Mirko i nekoliko mlađih gostiju sklonilo se na tavan. Sina Nikolu su brže-bolje poslali kroz dvorište između njihove i susedne kafane „Lapovo“ do komšije mesara, čika Dragog.
Sedamdeset godina kasnije, vajar Nikola Koka Janković, sedeći za stolom u Galeriji SANU gde se 2010. održavala njegova retrospektivna izložba, sećao se tog jutra u očevoj kafani:
Tečan nemački belogardejske ćerke
Pričao je tada Koka Janković i kako su u očevu kafanu „Zeleni venac“ dolazili profesori, apotekari, lekari, glumci Dunavskog pozorišta kada su gostovali u Kragujevcu, potom njegovi Kragujevčani, gimnazijalci i potonji veliki glumci Mija Aleksić, Ljuba Tadić, Vasa Pantelić… Sećao se i kako je Olju Ivanjicki, devojčurak koji se stalno smejao, upoznao tokom okupacije kod stare slikarke Ljubice Filipović koja je, skoro slepa, u kući u Ulici Tanaska Rajića u Kragujevcu držala kurs slikanja.
Koju godinu kasnije, nakon rata, Koka je kao student izvajao Oljinu glavu. Doduše, tako što je prvo vajao glavu slikara Bože Prodanovića. Nezadovoljan, srušio je rad, što mu Boža nikada nije oprostio, i sa glinom u rancu otišao kući u Kragujevac na raspust. Jednog dana brat mu kaže: „Znaš ona mala što lepo crta, što ima lepu glavu… Što je ne izvajaš?“ Olja se oduševila skulpturom. To ju je podstaklo da i sama vaja.
A 20. oktobra 1941. godine, nemački vojnici ušli su i u kuću Oljinog oca, ruskog emigranta Vasilija Vasiljenka Ivanjickog, majora ruske, kasnije jugoslovenske vojske, zaposlenog u kragujevačkom Vojno-tehničkom zavodu kao stručnjak za balistiku. U Kragujevcu je Vasilij Ivanjicki tada živeo sa desetogodišnjom ćerkom; njegova žena, Veronika Mihailova Pjotrovska, preminula je pet godina ranije. Ubrzo po rođenju ćerke razbolela se od tuberkuloze; devojčica ju je godinama gledala kroz staklena vrata spavaće sobe. Sa lečenja, iz sanatorijuma u Sloveniji i Švajcarskoj, slala joj je crteže umesto razglednica. Usamljenom detetu najveća radost je bila kada bi mu otac uveče, po dolasku sa posla, čitao romane ruske fantastike i time pobuđivao maštu.
Slikarka Olja Ivanjicki je godinama kasnije, u intervjuu „Politici“ 18. novembra 2007, ispričala:
„Nemci su došli u našu kuću, s namerom da odvedu oca na streljanje. Da, znala sam, baš na streljanje. Iako sasvim mala, kazala sam Nemcima, na nemačkom jeziku, da je moj otac Rus, belogardejac… I molila sam ih da ga ne odvode od kuće… Bili su zapanjeni mojim znanjem nemačkog, argumentima i molbom deteta… Tako sam spasila mog oca Vasilija.“
Ubrzo nakon toga Olja Ivanjicki je krenula da pohađa časove crtanja kod slikarke Ljubice Filipović. Imala je 14 godina kada je njen portret izvajao budući akademik Koka Janković. Rad se nalazi u zaostavštini slikarke.
Crn flor na sinovljevoj slici
Ujutru 20. oktobra dva đaka osmog razreda Druge muške gimnazije, Vasilije Vasa Pantelić i Milosav Mija Aleksić spremali su da pođu u školu, svako sa svoje strane grada. Kako se već u prvim danima okupacije u zgradu gimnazije uselila nemačka bolnica, njihovo odeljenje, sa još jednim, izmešteno je u zgradu bivše Građanske škole u blizini Velikog parka, gde se preselila i školska administracija.
Miju Aleksića tog jutra je mučila matematika – biće prozvan, a nije spreman. Nameštajući frizuru pred ogledalom govorio je sebi: „Jadniče, ako se danas izvučeš na času, živećeš sto godina“.
Šetao je tog jutra po dvorištu s knjigom u ruci preslišavajući se. Otac Velimir viče: „Zar se sad uči?“ On se pravda, i na kapiji se sudara sa majkom Sinđom, koja je noseći veknu crnog hleba povikala:
„Natrag! Nemci kupe ljude…“
I dok je s mužem raspravila ko kupi, zašto kupi, i šta je videla, uspela je da podvikne: „Sine, ne idi!“
Mija je već otrčao.
Bio je koji minut do osam kada je ušao u učionicu. Kako ko stiže, „donosi informacije“. Te „kažu da će da vode na prisilan rad u Nemačku“, potom „more, jok, pravo u internaciju, u kažnjeničke logore“.
Prvi je čas srpskog jezika. Vrata se otvaraju, na njima se pojavljuje Nemac, sa šlemom, u crnom mantilu i sa šmajserom uperenim u đake. Tajac. Neme, nepomične oči dečaka gledaju u vrh cevi. Nemac zatvara vrata i povlači se, a potom ih, valjda zbog boljeg efekta, razvaljuje nogom.
„Los, los„, urlao je zverski.
Profesorka Branka Ranković staje ispred šmajsera pitajući šta će im deca. Nemac je odguruje.
Stiže još Nemaca. Folksdojčeri su se drali:
„U dvorište, u kolonu po tri!“
U dvorištu majka Sinđa pritrčava Miji. Donela mu je zimski kaput, dodaje mu ga govoreći:
„Mijo, Mijice, teraće vas u internaciju, biće ti tamo hladno, evo ti kaput, i ovaj hleb.“
Mija skida mantil u kome je došao u školu i daje ga drugu Branku Nikoliću, koji nije poneo ništa, i oblači kaput. Uzima veknu hleba od majke, u brzini zgrabi njenu ruku i poljubi je. Vidi oca Velimira preko puta ulice kako nepomično stoji, ne uspevajući ni ruku da digne u znak pozdrava.
Na ulici su se đaci zbili u kolonu. Nemci viču „los, los“ i kolona kreće put baraka na izlazu iz grada. Čuju se pucnji, pa rafali. Vriska žena, majke trče za decom.
Oko 19 časova oba osma razreda Druge muške gimnazije Nemci izvode iz barake da ih sprovedu u pivarsku školu.
„Idete kući“, kaže im jedan banatski folksdojčer.
Oni koji su blizu stanovali pitaju mogu li odmah kući. Puste njih desetak. Ostale su odveli u pivarsku školu…
U sećanju glumca Mije Aleksića urezana je slika povratka kući: on otvara vrata kuhinje i vidi majku Sinđu u crnini, ubrađenu u crnu maramu, i oca Velimira koji je, čini se, ostario taj dan deset godina. Njih dvoje sede na klupi. Njegova slika na zidu, ram sa crnim florom…
Nemci su tog i narednog dana nastvili sa hapšenjima. Miju su sakrili na tavan i pokrili ga krompirima. Majka Sinđa dolazila je jednom dnevno da ga nahrani. Toliko se tresao da nije mogao sam ni da jede. Majka mu govori ko je sve streljan, a Mija promuca:
„Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ.“
Govor Marisava Petrovića
Baš kada je kretao od kuće u školu ujutru 20. oktobra, Vasi Panteliću došao je drug iz razreda Dušan Mladenović i pitao:
„Šta da radimo? Nemci po gradu redom hapse, po kućama, na ulici…“
„Ne znam“, odgovorio je „Da pođemo u školu. Da vidimo šta će da bude. Tamo ćemo da se posavetujemo…“
Zajedno s Mijom Aleksićem i drugovima iz razreda Nemci su ga pokupili. Kasnije, u intervjuu „TV Novostima“ 5. jula 1974. sećao se šta se potom dešavalo:
– Ima li Nemaca među vama? – pitali su i počeli su da nas razdvajaju i svrstavaju.
Zatim su pitali za Mađare, za Bugare, za druge. Posle su se raspitivali za ljotićevce, pa za lekare i inženjere.
Dušan Mladenović, moj školski drug, i ja počeli smo da nagovaramo mladog ljotićevca koji je stražario na vratima da nas pusti.
– Ne dolazi u obzir – odbrusio je.
– Pa, vidiš da smo đaci kao i ti – ubeđivali smo ga tiho i uporno.
Kada je prošla i poslednja grupa prozvanih iz naše barake, mladi ljotićevac, čije ime ne znam i sa kojim se više nisam sreo, pogledao nas je i okrenuo leđa. Bio je to znak da nas propušta. Izašli smo Dušan Mladenović, Milivoje Rosić, Vlada Nešić i ja. Možda je još neko izašao s nama, ne znam.“
Po izlasku iz topovskih šupa oni koji su bili prozvani, i oni koji su krišom izašli, pre nego što su pušteni kućama postrojeni su u obliku ćiriličnog slova „P“ da saslušaju govornika. Seljak Marisav Petrović, nekada član zemljoradničke zadruge a sada komadant odreda ljotićevskog Dobrovoljačkog korpusa, obraćao im se govoreći kako srpski narod treba da bude jedinstven u borbi protiv komunizma… Mladi Pantelić je tada primetio da se govornik obraća izdvojenim Bugarima, Mađarima, Nemcima, dok su Srbi bili zatvoreni u topovske šupe.
Sutradan je Vasu probudilo štektanje mitraljeza. Dan kasnije na svakoj kući u Kragujevcu osvanula je crna zastava. Ako iz neke kuće niko i nije streljan, crna zastava je ipak stavljana, u znak opšte žalosti.
Profesorka Tadić i njeni sinovi
Profesorka francuskog i srpskog jezika kragujevačke gimnazije Radmila Tadić je bila udovica, sama je brinula o četiri sina. U Kragujevac se doselila nakon smrti muža 1933, koji je bio rodom iz Čačka i pre smrti radio kao profesor istorije u gimnaziji u Uroševcu.
„U životu sam video zlo“, pričao je u jednom intervjuu 2004. Ljuba Tadić. „Imao sam dvanaest godina u Kragujevcu kada su streljali onaj narod i one đake, slušao sam te mitraljeze, ne samo ja nego i svi oko mene. Nikad više mrtvačkih sanduka nisam video nego opet u Kragujevcu četrdeset četvrte kada je bio Sremski front, pa onda je došlo i ovo najnovije zlo. Bilo je strašno i meni se učinilo da mi se u svesti, od onda u Kragujevcu do ovih devedesetih godina, zatvorio jedan krug. Razumem šta je Balkan, ali pitam se dokle će to tako…“
Ratni plan porodice Felba
Iako rođen u Skoplju, tog 20. oktobra 1941. godine u Kragujevcu se obreo, kao „deo ratnog plana i strategije“ njegove majke, i gimnazijalac Dragomir Felba. Majka, odlikovani dobrovoljac iz Prvog rata, još pre zvaničnog početka rata sve je osmislila:
U Kragujevac su stigli mesec ili dva pre streljanja… Dragomir je preživeo.
Kasnije, gimnazijalci Mija Aleksić, Vasa Pantelić, Ljuba Tadić i Dragomir Felba u godinama okupacije „izlaz“ su nalazili u Kragujevačkom pozorištu. Mnogo su tokom te „karijere statiranja“ u pozorištu naučili od glumca i reditelja Ilije Ike Jovanovića, brata prvakinje zagrebačkog pozorišta Mile Dimitrijević, koji je često bio odeven dole u čakšire, a gore građanski. Godinama kasnije, kada bi zablistali na nekoj od beogradskih scena, umeli su da kažu: „Čika Ikina škola!“
Kada je reditelj Branimir Tori Janković, takođe kragujevački đak, radio film Krvava bajka (1969), kao epizodisti u filmu pojavljuju se školski drugovi Mija Aleksić, Vasa Pantelić, Dragomir Felba, Ljuba i Rastko Tadić.
Nikoli Koki Jankoviću se lice Nemca, „ogromnog čoveka, tupog izraza“, koji mu je ujutru 20. oktobra tražio legitimaciju, toliko urezalo u sećanje da, kada su ga nakon rata pozvali da za predstavu „Najezda“ Leonida Leonova u Kragujevačkom pozorištu našminka Ljubu Tadića koji je u komadu igrao Nemca, želeo je da glumac asocira na njega. Koka je crnom šminkom tako oko očiju išminkao Ljubu da je ličio maltene na Frankenštajna. Kada je izašao na scenu, cela sala je zviždala.
Decenijama kasnije, redak je bio „Veliki školski čas“, dan sećanja na žrtve streljanja u Kragujevcu, u kome Ljuba Tadić nije učestvovao. Rastko Tadić je govorio poemu „Kragujevac“ Radoja Radovanovića, koja je snimljena i na singlici:
…mi odrpani, iscepanih laktova,
mi, za koje su vam vaši govorili
da smo pogana dripačka rasa –
stojimo uzdignute glave i uspravnog stasa!
I ne drhte nam vezane ruke…
Jednom prilikom, Rastko Tadić je u okviru akcije „Selu u pohode“ Radio-televizije Beograd, pored spomenika stradalim tokom bitke na Kozari, govorio potresne rečenice pisca Mladena Oljače o deci Kozare. Govoreći ih, i sam je zaplakao, a s njim su plakali i svi okupljeni, snimatelji, tonci, glumci i muzičari, učesnici programa. Znali su, ne može Rastko da izdrži da suzu ne pusti – on je kragujevački đak.
Tužna povorka majki
Spomen-park „Kragujevački oktobar“ osnovan je 1953. godine. Deset godina kasnije u Šumaricama je podignut Spomenik streljanim đacima i profesorima V-3, rad vajara Miodraga Živkovića. Usledio je rad na izgradnji muzeja. Na Živkovićev predlog, Nikola Koka Janković bio je izabran da uradi reljef za Muzej „21. Oktobar“. Pozvali su ga i rekli: „Mora biti gotovo do 15. februara, jer dolazi Tito da otvori muzej“.
Godine 2010, dok je pogledom kružio po Galeriji SANU, gde su na njegovoj retrospektivnoj izložbi bili izloženi i crteži koje je kao dečak radio u očevoj kafani, Nikola Koka Janković prisećao se rada na reljefu.
Dobijeni rok je bio toliko kratak da nije imao vremena da odlije reljef u bronzi. Glavni u komitetu, neki Rovčanin, pričao je Koka Janković, rekao mu je: „Slušaj, to ima da bude gotovo inače ćemo svi da visimo, i ti i mi.“
Noć pred otvaranje Muzeja, sa majstorom iz Ivanjice je do tri sata ujutru nameštao gipsani reljef i polivao ga vrelom vodom…
Svet se slio na otvaranje Muzeja „21. oktobar“, ali niko nije ni primetio da je umesto bronze bio gips. Tito, naravno, nije došao.
Kasnije je na mesto gipsanog postavljen bronzani reljef. Na dve teške bronzane trake reljefa „Majke“, vertikalno se niže tužna povorka žena sa maramama na glavama koje, dostojanstvene u bolu, oplakuju svoju decu.
Koka Janković tokom života uradio je više figura majki kao simbola tuge. Njegova tetka, čiji je sin, s kojim je doručkovao ujutru 20. oktobra u očevoj kafani, streljan, i njena bol, bili su mu polazište za ceo taj opus.
U njegovom rodnom gradu, decembra 2019. godine, otvoren je Legat Nikole Koke Jankovića. Fond broji 1744 eksponata. Jedan od njih je stolica koja je bila deo mobilijara kafane njegovog oca. Možda ona na kojoj je sedeo i doručkovao 20. oktobra 1941. godine kada je u kafanu „Zeleni venac“ uletela majka i uspaničeno rekla „Nemci i mlade odvode“; ili možda ona do nje, na kojoj je sedeo vajarev brat od tetke…
Izvor: rts.rs
