Neke od postupaka, ali i konkretnih tehnika koje dete može primeniti kada dođe do pada samopouzdanja, prvo uz pomoć roditelja, a kasnije kada ih usvoji i samo, opisaćemo u daljem tekstu.
Foto: Pixabay
Samopouzdanje nije crta sa kojom se rađamo. Ono se stiče i gradi na osnovu našeg opažanja, iskustva, iz situacije u situaciju, ali se isto tako i gubi. Osnova čvrstog samopouzdanja i sigurnosti su, prvenstveno, zdravi i topli porodični odnosi i odnosi sa vršnjacima. Međutim, očekivano je da se nesigurnost javlja i ukoliko su ti uslovi ispunjeni, što naročito može biti izraženo u adolescenciji. Neke od postupaka, ali i konkretnih tehnika koje dete može primeniti kada dođe do pada samopouzdanja, prvo uz pomoć roditelja, a kasnije kada ih usvoji i samo, opisaćemo u daljem tekstu.
Promena fokusa:
odnosi se na preusmeravanje vlastite pažnje sa nedostataka, mana i slabosti na lične snage, vrline i potencijale. Nekada uvid u sopstvene pozitivne osobine izostaje pa dete treba motivisati. Neki od načina na koje to možemo postiću su:
– da detetu damo predlog da sve svoje dobre osobine napiše;
– da zapisuje beleške ili vodi dnevnik o svojim dobrim delima, uspesima, lepim
događajima, osećanjima;
– da mu pomognemo da samo definiše fraze i poruke koje ga motivišu, i da to
poštujemo kada dajemo podrušku i povratnu informaciju. Verbalna podrška je nešto
što je u dečijem razdoblju jako bitno, isto kao što i kritika ima veliku težinu pa je
neophodna obazrivost i biranje reči);
– i da mu, kada počne gubiti samopouzdanje, prethodno navedeno posluži kao
podsetnik na sopstvene kvalitete.
Učenje po modelu:
posmatrajući uzore i njihovo ponašanje, po modelu socijalnog učenja možemo oblikovati i nas same. U dečijem razdoblju, modeli su bliske osobe (roditelji, rođaci, učitelji), pa tako i oni sami moraju raditi na sebi. U adolescenciji se to menja pa modeli postaju vršnjaci, starija braća i sestre, poznanici, poznate ličnosti. Kod onih koji se bave sportom,
korisno je da model budu uspešni sportisti, odnosno njihovo ponašanje kada pobeđuju, kada gube, koliko truda ulažu. Takođe, za njih je bitan model i sam trener.
Neophodno je da roditelj bude upoznat sa tim na koga se dete ugleda, budući da i to može biti uzrok daljih problema. Ako primetite da Vaše dete razvija pogrešna uverenja vezana za spoljašnji izgled, da usvaja pogrešne vrednosti, da ima pogrešnu percepciju sebe i sveta oko sebe, pomozite mu da izgradi zdraviju sliku, koja će pozitivno uticati i na samopouzdanje.
Izlazak iz ,,zone komfora’’:
svaka veća promena utiče na to da se, prirodno, javlja strah od nepoznatog. Tako, na primer, deca koja su prezaštićena, sa polaskom u školu, u novoj sredini sa redovnim obavezama i zahtevima, mogu doživeti veliku nesigurnost. Taj osećaj se javlja kao posledica toga što mu je sve bilo pruženo ,,na izvolte’’, a onda odjednom mora da se bori samo za sebe i dokazuje. Deci od najranijeg uzrasta treba omogućiti razna iskustva, kroz koja doživljavaju i uspehe i neuspehe, podsticati odgovornost i radnu naviku, druženje sa različitom decom. Tako se uči i sposobnost suočavanja sa stresom, što je bitna tačka samopouzdanja.
Vlastito postupanje:
ova tehnika podrazumeva ,,glumljenje samopouzdanja’’, i primenljivija je kod adolescenata nego kod dece mlađeg uzrasta. Sigurnost se na ovaj način stiče kao posledica ponašanja. To znači da, na primer, kada se osećamo nesigurno, svojim držanjem odglumimo sigurnost – ispravimo kičmu, gledamo ispred sebe ili sagovornika u oči, govorimo
jasno i glasno – što povećava i šansu da se sigurnost internalizuje. Na taj način se može uvežbavati i brže donošenje odluka, iskazivanje svojih želja, isticanje svojih vrlina.
Dobra priprema – vizualizacija:
ovo je postupak koji je efikasan za prevazilaženje treme. Podrazumeva osmišljavanje situacije i uvežbavanje vlastitog ponašanje u njoj. Na primer, ako dete nauči recitaciju napamet, bez greške, i zna kući da je interpretira na glas bez zamuckivanja, biće jednostavnije da je tako ispriča i pred razredom – biće sigurnije u sebe kada zna da zna. Dodatno, svoju sigurnost može uvežbavati i tako što će recitovati svojim igračkama, zamišljajući da su to drugari iz odeljenja.
Samogovor:
podrazumeva da dete nauči da samo sebi daje poruke u određenim situacijama, koje mogu biti u obliku pohvale, kritike, komentara, izgovorene glasno ili u sebi (unutrašnji samogovor). Samogovor koji je usmeren ka zadatku i ohrabrujući, može biti značajan za jačanje samopouzdanja posebno u situaciji kada se pojačava nesigurnost. Međutim, ako je previše negativan, obeshrabrujući i usmeren na greške, deluje blokirajuće i šteti samopouzdanju. Poruke koje dajemo sebi treba da budu kratke i jasne, treba ih uvežbavati i često primenjivati kako bi bile efikasne.
Razlikuju se tri vrste poruka:
1. emocionalne (,,interesantno mi je ovo što učim’’)
2. tehničke (,,ispravi ramena, govori glasno’’)
3. fokusirane na neki prethodni uspeh (,,bila sam prva na takmičenju iz ovog predmeta’’).
Samopouzdanje kao lična odluka:
ova tehnika se bazira na svesnoj odluci deteta da želi da ojača svoje samopouzdanje, i objedinjuje neke od prethodno opisanih postupaka. Kada se postavi takav krajnji cilj, to utiče na to da dete bude samo po sebi bolje fokusirano i više motivisano. Postupak teče ovako: postavljanje cilja – vizualizacija – samogovor. Detetu pomažemo da definiše ono što želi da postigne (na primer, da nema tremu dok odgovara istoriju), zatim da zamisli sebe i svoje ponašanje u određenoj situaciji (preslišava se samo ili uz pomoć roditelja tako što stoji i priča na glas), a kada se ,,spetlja’’ govori sebi: ,,ja to znam’’, ,,koncentriši se’’, ,,usredsredi se na pitanje umesto na tremu/buku u odeljenju’’, i sl. Ovu tehniku je teže primeniti kod mlađe dece koja još uvek nemaju usvojen pojam samopouzdanja. Efikasna je kod predadolescenata i adolescenata. Često se primenjuje i u radu sa decom koja se aktivno bave sportom, kao deo mentalnog treninga.
I još:
od malena učite dete da se zauzima za sebe. Kako? Tako što ćete uvažavati njegovo mišljenje koje ima priliku da iskaže bez ustručavanja – posmatrajte dete kao osobu sa sopstvenim mislima i osećanjima. To znači, recimo, da detetu ponudite izbor i dozvolite mu da samo odaber kakav će pribor kupiti za školu, koje patike, gde ćete ići da prošetate, koji film da gledate. Na taj način će dete učiti i da kaže ,,ne’’. I nemojte ga nikada porediti sa drugom decom, već jedino sa njim samim!
Mr Anđela Zlatković
dipl.defektolog-specijalni pedagog
Izvor: Vaš psiholog
