Reče mi jedna saradnica (a nadam se i buduća prijateljica) da nikako ne napišem priču o nečemu. I neću. Pisaću o nečemu sasvim drugom. Pričaću o tome kako nastaju priče.
Stalno je šmrckala i brisala nos maramicom, bila je osetljiva na niske temperature. Rešio sam da je osvojim. Zacrtao sam i period u kojem ću to uraditi. Tri meseca. Plan je bio da na svakih mesec dana osvajanja, nezavisno od redovnih osvajačkih aktivnosti, izvršim jedan mini emotivni udar.
Prvi mini emotivni udar usledio je posle mesec dana kada sam joj rekao za svoj plan. U tome se i sastojao emotivni udar – otkriti plan.
Drugi mini emotivni udar usledio je posle dva meseca kada sam joj posvetio jednu pesmu. Naziv pesme je delovao baš otmeno, na jednom stranom jeziku kao staro, plemićko žensko ime s poreklom. U stvari, predstavljao je na šatrovačkom izmišljen naziv za tu osobu kojoj usled niskih temperatura često „curi“ nos. Stalno je šmrckala i brisala nos maramicom, to sam već rekao. Ali, tek sada kažem da je to meni delovalo potpuno zadivljujućesimpatično.
Treći mini emotivni udar bio je kada sam je pozvao u učionicu (učitelj sam po struci) kao fol da joj nešto kažem. Tri meseca sam pripremao mali i veliki hor svog odeljenja da otpevaju „Na te mislim“. Dogovorio sam se sa mojim divnim učenicima da počnu da pevaju kada ona kroči u učionicu. Mislim da im je taj nastup bio najbolji.
Eto, tako nastaju priče.
