Naneti preko platna duboku večernju plavu u talasima. Povući linije horizonta, vode i ljubavi i jednu vertikalu, duhovnu. Bojom gareži u spomen na njegova 44 rušenja izvući konture zidina. Odrediti doba dana pa dopustiti Suncčevim zracima da ocrtaju senke. Koristiti samo prirodne pigmente i tanke četke jer njegov sjaj moguće je dobiti samo milovanjem. Ja ga beskrajno volim kao i damu koju lepotom svojom sriva pa ga sa lakoćom slikam čak i zatvorenih očiju. Nekad boju nanosim prstima a jednom sam čak koristio i njene. Nebo mu slikam skoro bez oblaka prosvetljavajući ga sve do tačke u kojoj će nestati u belini njenog osmeha. Reka je obavezna kao i mali čamac sa talasima što srce ljuljaju poput njene ljubavi i sve tako lagano, po malo sve do zelenih staza i lipa na koje miriše njena kosa. Prekidam slikanje u trenutku u kom se toplina razlije mojim telom. Slika odlazi u poglede drugih a ja u radost stapajući se sa njenim bićem.
Miroslav Lj Ranković
