Nekad davno živela u jednoj kolibici neka starica koja je iz dana u dan tugovala što nema dece. I tako jednom, u trenutku usamljenosti i očajanja, uzme ona jedno jaje, uvije ga u krpe i pažljivo skloni u neki kutak svoje kolibice. Svakog jutra sa zebnjom je pratila šta ce se dogoditi, ali se na jajetu nije pokazivala nikakva promena. Najzad, jednoga dana kad je zabrinuto otrčala da vidi šta je s’ jajetom, nađe ga razbijeno, a pored ljuske bebu koja joj je već pružala ručice.
Sirota žena, sva luda od sreće, zagrli dete i nazva ga „moje dete“. Ona ga je negovala i hranila s toliko nežnosti da je već za godinu dana ono i govorilo i hodalo, baš kao odrastao čovek. Medjutim, ostalo je malo kao što se i rodilo.
Staričino oduševljenje s vremenom postade toliko da poče da veruje kako ce joj dete jednoga dana postati neki plemić, mozda čak kralj.
Sa ovim uverenjem, koje je bilo samo plod njene mašte, ona predloži svom detetu da ode lično kralju i da ga izazove na dvoboj. Patuljak je plakao i molio da ga ne baca u takva iskušenja, ali pošto je majka to toliko želela, nije mogao ništa drugo nego da posluša. Čim ga izvedoše pred kralja, on izazva na dvoboj. Kada kralj ugleda jednog patuljka, prezrivo se osmehnu i, kao prvo, zatraži od patuljka da podigne kamen težak pedeset kilograma.
Siromah patuljak dodje svojoj majci i požali se. Ona mu reče:
– Ako kralj može da podigne taj kamen, moći ceš i ti.
I tako, kralju podje za rukom da podigne kamen. Začudo, to isto učini i patuljak. Posle toga odmeriše snage i na druge načine, ali sve što bi uradio kralj, učinio bi i patuljak bez ikakvih poteškoća.
Kralj se tada toliko naljuti videvši kako ne može da pobedi jednog jadnog patuljka, te izdade naredjenje: ko od njih dvojice ne uspe da izgradi palatu za jednu noć, biće osudjen na smrt.
Sav užasnut i uplakan, dodje patuljak opet svojoj majci da je obavesti o novoj nevolji, ali ga ona ohrabri uveravajući ga da će sve biti dobro. I doista, već sutradan majka i sin osvanuše u prelepoj palati, koja postoji i dan danas.
Veoma iznenađen ovim prizorom, kralj sada posla sluge da potraže neke vrlo tvrde plodove jednog drveta, pa da podele megdan gadjajući se njima.
Ovaj poslednji okršaj odigrao se pred dvorskim velikodostojnicima, koji zaprepašćeni, videše kako se plod koji je bacio kralj u paramparčad razbi o patuljkovu glavu, a da ovome to nije nimalo naudilo. Pošto kralj dade časnu reč da će dopustiti da i patuljak s njime učini to isto, sada nije mogao da odustane, te patuljak u dva udarca pobedi kralja, a dvorski velikodostojnici ga proglasiše za novog vladara i gospodara.
Od toga časa starica nestade, i niko nikada više nije čuo ništa o njoj.
