Izreka “Samo sloga Srbina spasava” izvedena iz ocila srpskog grba živi u narodu već više od 150 godina. Prijateljima srpskog naroda, koji se borio za svoje nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, ova krilatica nije smetala. Međutim, neprijatelje koji su se u politici prema balkanskim narodima držali pravila “divide et impera” (zavadi, pa vladaj), ona je izazivala i ogorčavala.
Starije generacije, one iz 19. veka, bile su mnogo tolerantnije i njih nije plašila izreka izvedena iz srpskog grba. Tuzlanski trgovac Živko Crnogorčević u svojim “Memoarima” navodi da su pod Turcima stari fratri živeli u slozi sa Srbima, što potvrđuje i sledećim primerom:
“Jedno vrijeme, 1873, dođe ovđe jedan fotograf Dalmatinac i mlogo se svijeta slikalo. Tada je bio ovđe na parohiji neki fra Avgustin Slišković, te ti on, drugi paroh iz Brežaka, treći paroh iz Morančana, i naši popovi, a i mi, mladi ljudi, u društvu i s nama Blaško Štitić, mladić, Mićin unuk, a više nas krupnim slovima napisano: “Samo Sloga Srbina Spasava”, te ti se tako svi fotografiramo sa srpskom trobojnicom, i svi smo platili po jednu fotografiju.”
Mnogi i naši i strani naučnici pisali su o srpskom grbu – krstu sa četiri ocila u četiri polja i dvoglavim orlom. Iz ovih ocila, koja su “pročitana” kao ćirilično slovo “S”, izvedena je izreka: S(amo) S(loga) S(rbina) S(pasava). Ova krilatica nastala je u 19. veku, u vreme našeg nacionalnog romantizma. Njen autor je Jovan Dragašević (18361915). On je bio oficir, naučnik, utemeljivač vojne štampe u Srbiji i pesnik, koga je oduševila patriotska strana pokreta Ujedinjene omladine srpske. Sav u idejama nacionalnog oslobođenja balkanskih naroda od turske vlasti, on se aktivno uključio u pripreme čitave jedne generacije da ostvari težnje svojih potlačenih sunarodnika.
Dragašević je bio urednik “Vojina”, lista zavojničke nauke, veštine i novosti, a zatim i “Ratnika”, lista za vojne nauke, novosti i književnost. Bio je i pisac naučnih dela iz geografije i istorije, ali najpoznatiji je bio kao pesnik. Njegove rodoljubive pesme štampane su 1860. і 1869. godine, a među njima najpoznatije su: “Jeka od gusala”, “Jovan Kursula”, “Rajić na topu”.
Krilatica je prihvaćena od naroda, ali se uskoro izgubilo ime njenog autora. O njoj se kasnije govorilo kao o narodnoj pesmi i poslovici. To je zabolelo Jovana Dragaševića і on, u jednom pismu Jovanu Boškoviću (1834-1892) iz 1891. godine prekoreva novi naraštaj zbog zaboravnosti i neblagodarnosti:
“Dragi Imenjače, Pre neki dan u “Dn. Listu” bijaše nekakav članak, koji je napred istavio moto: Samo sloga Srbina spasava potpisav ispod toga: “srp, nar. pesma”. Na skoro iza toga iziđe u “Srp. Zastavi” članak, koji počinje sa izrekom “Samo Sloga Srbina Spasava” govoreći da je to “srp. nar. poslovica”. Ne umem da ti kažem šta je značio moj smej tada. Istina, milo bijaše mi, što se moja ta izreka unosi u narodne umotvorine, ali – i žao mi bijaše, da se moje lično od mene još za života otima. Srpska inteligencija za svaku izreku Šilerovu ili Geteovu… zna da je njihova, a izreku jednog svog radenika ne zna čija je!
Molim te, rastumači mi to, i kaži mi, da li grešim, što mi je žao? Mnogo što šta ima od mene ukradenog i otetog, i ja sam uvek oćutao, što sam računao da to spada u smernost, koju treba da imam; al evo već ide suviše daleko.”
Zato Dragašević moli Boškovića da se to, “ako nađe da bi valjalo”, nekako stavi do znanja javnosti, jer je on izgubio volju da razgovara “sa ovom generacijom”. Tako nam je u ovom pismu sačuvano svedočanstvo o autoru toliko poznate maksime “Samo sloga Srbina spasava”. Ovaj poklič imao je pokretačku snagu u nacionalnooslobodilačkoj borbi srpskog naroda protiv spoljnog neprijatelja, prvenstveno protiv Turaka i Habsburške monarhije. To je ujedno i istorijsko značenje ove izreke.
(Izvor: List „Zadužbina“, broj 11)
