Mnogima je poznato da se u našoj prestonici nalazi jedna mumija, a priča o tome kako je ona stigla u Srbiju je neverovatna!
Verovali ili ne, prva mumija je u Beograd stigla poštom.
Za ovu neverovatnu priču zadužen je Pavle Riđički iz Mokrina, prvi svetski putnik sa ovih prostora, koji se u ovu avanturu upusti sa svega osamdeset godina.
Na veliko putovanje od Severnog pola do Afrike uputio se 1885, a vratio se 1888.
Pavle Ridički bio je ugledni advokat i veleposednik, potomak srpskih oficira i podoficira sa Potiske vojne granice. Svojim poreklom isticao se u svakoj prilici, a na njega je posebno bio ponosan kada je 1887. doplovio do Nordkapa, najsevernije tačke Evrope, gde je i proslavio svoj rođendan.
O tome je ostalo svedočanstvo:
“Jedan ovdašnji stanovnik, kada je čuo da meni ima 82 godine, reče:’Još niko u tako visokoj starosti ne beše na Nordkapu!’
Za mene je to čuti veoma ponosno bilo, da sam ja taj i to Srbin iz Banata.”
Avantura ovog živahnog osamdesetogodišnjaka nikako nije bila bez nedaća. Prilikom putovanja po polarnom krugu, brod na kome je bio Pavle zahvatila je oluja. Nakon uspešnog prolaska kroz oluju Pavle je svojim saputnicima ponudio da nazdrave šampanjcem. Putnike broda ovaj potez je zaprepastio, jer iznureni morskom bolešću, nisu bili u stanju ništa da okuse, te su prokomentarisali izdržljivost ovog starine.
“Ne čudite se. Srpski narod se za mnogo vekova pod užasnom turskom silom stenjući navikao svaku patnju i muke snositi, pa i samu smrt prevariti”, objasnio je Riđički pijući šampanjac.
Još jedna simpatična anegdota sa ovog putovanja ostaće upamćena- kako je Pavle Riđički upoznao papu.
Pravo sa severa Riđički se uputio ka Italiji. Prvo se popeo na Vezuv, a zatim je rešio da uživo vidi papu.
Uz bogato čašćavanje dostojanstvenika Vatikana, Riđički se ubacio u delegaciju kardinala koja je tog dana imala prijem u papskoj rezidenciji.
I dok su svi gledali u pod pred papom, Pavle se nije libio da ga radoznalo zagleda. Na kraju mu je i sam papa prišao, zainteresovan nemirnim duhom srpskog avanturiste.
Godine 1888. Riđički stiže u Kairo i odmah naručuje kočije da ga vode do piramida u Gizi.
Sam pogled na piramide nije zadovoljio radoznaslot ovog starine, te je on odlučio i da se popne na jednu od njih i to na Keopsovu.
Nije propustio priliku i da obiđe unutrašnjost piramide. Koliko je bilo teško popeti se na piramidu, tako nije bilo jednostavno ni istražiti je iznutra:
“…Dosta čemerno bilo je uspuzati se i uz pomoć beduina. Unutra se, pak, mora stepenicama spuštati, pa se onda ide horizontalno s jednom rukom uprevči se o vrat prednjeg beduina, a s drugom držeći se ostrag drugog beduina. Kad se na mesta dođe gde se ne može uspravno ići, mora se sesti na pesak, a prednji beduin me vukao za noge, a stražnji gurao napred.”
Peške i jašući od Kaira je stigao do katarakta Nila. Obišao je hramove u Luksoru, Karnaku i Tebi, a zemljacima u Vojvodini ovako je opisivao njihov raspored:
“Zamislite da je Luksor sa desne strane Nila, na mesto Kamenice, a Karnak gde je Varadin. Teba je, pak, ležala na levoj strani Nila, kao što je Temerin. Oko nje su se nadaleko rasprostirali bregovi koji su svi izbušeni, pa su u njima smeštane mumije čovečije, pseče, kurjačke, majmunske, itd.”
Riđički je na pijaci, što je tada bilo uobičajeno, kupio prvo dve ruke mumije sa nakitom, a kasnije i celu mumiju u sarkofagu.
Mumija je jedan od njegovih poklona beogradskom Narodnom muzeju.
Ime mumifikovane osobe je Nesmin, što znači „onaj koji pripada bogu Minu“. Nesmin je bio sveštenik u hramu boga plodnosti Mina, kao i svi muški članovi njegove porodice.
Za sve koji zele da posete i dožive Beogradsku mumiju mogu to da učine ako odu do Zgrade rektorata (Arheološka zbirka Filozofskog fakulteta) i ulaz je slobodan.
(Život plus/Opanak)
