Bastijan Ajhenberger je imao 14 godina kad se upisao na faks, Vitorio Hosle je imao 17. Obojica su bili čuda od deteta, ali kad se danas osvrnu, da li je odlazak na fakultet tako mlad bila dobra ideja?
Bastijan Ajhenberger | Foto: N. Manuel Ajhenberger
Prvobitno objavljeno na VICE Nemačka.
Prvi put se Bastijan Ajhenberger osetio potpuno prihvaćeno bilo je u laboratoriji za molekularnu genetiku. Profesor ga je studentima predstavio kao kolegu, samo usput kratko pomenuvši da je ovaj student biologije mlađi od svakoga u prostoriji. Za ovog osamnaestogodišnjaka to je značilo kraj životnog perioda u kom je bio neprestano začikavan zato što postavlja dodatna pitanja i dobija jednu odličnu ocenu za drugom.
Dok drugi mladići njegovog godišta uglavnom brinu o srednjoškolskoj diplomi, on radi kao naučni savetnik, ubrizgavajući protein u gliste. Ajhenberger je izuzetno nadareno dete. Sa 14 godina, položio je sve predmete u srednjoj školi u Švajcarskoj i počeo da studira hemiju u Frajburgu, u Nemačkoj. Kad se to pročulo, počeli su da ga opsedaju mediji, nazivajući ga genijem od deteta.
Decenijama ranije, ista stvar desila se sada pedesetosmogodišnjem filozofu Vitoriju Hosleu, koji je fakultet upisao sa 17 godina. On je doktorirao 1982, sa 22 godine – četiri godine kasnije postao je najmlađi profesor u Nemačkoj. Tada sedamnaestogodišnji Boris Beker upravo je osvojio Vimbldon, a mediji su Hoslea nazvali “Boris Beker filozofije ”. Danas Boris Beker više ne igra tenis, a u međuvremenu je proglasio bankrot, ali zato Vitorio Hosle predaje filozofiju, politiku i književnost na Univerzitetu Notr Dam u Sjedinjenim Državama i objavio je 16 knjiga.
U Nemačkoj, izuzetno nadarenim smatra se dvoje od 100 ljudi. Jednom kad se njihovi talenti prepoznaju, njihova akademska karijera obično se ubaci u turbo brzinu – i jedno kratko vreme, oni su miljenici medija. Prošle su tri godine otkako je Ajhenberger bio velika priča i, iako su o Hosleu snimljena čak dva dokumentarca, nijedna ekipa za snimanje dokumentarnih filmova godinama mu već nije zakucala na vrata. Oni su ispunili potencijal čuda od deteta, ali da li obojica smatraju da je odluka da idu na univerzitet tako mladi bila ispravna? Popričao sam s obojicom da bih to saznao.
Kao četrnaestogodišnji maturant, Bastijan Ajhenberger u životu je najviše od svega želeo samo da vrši eksperimente u pravoj laboratoriji. On je za novine rekao da je želeo da razvija lekove za bolesti za koje još ne postoji lek. Na drugom semestru na univerzitetu, njegov plan i program konačno je podrazumevao izvestan broj sati provedenih u laboratoriji, ali tik pre nego što je prvi put mogao da obuče beli mantil, univerzitet mu je uskratio pristup laboratoriji. Iz pravnih razloga, nije mu bilo dozvoljeno da eksperimentiše sa hemikalijama. Rekli su mu da im je žao, ali da je suviše opasno. Nije bio ljut na svoj fakultet, kaže, “ali sam bio veoma razočaran, naškodilo je mojoj motivaciji.”
Vitorio Hosle kaže da razume kako se Bastijan Ajhenberger tada osećao. “Kad se tako nešto desi, treba vam mentor da vas ohrabri i da vam pomogne da se usredsredite”, kaže on. Hosle je imao period tokom prve godine fakulteta kad je hteo da napusti studije. Pitao se da li je trebalo da studira “nešto korisno”, kao medicinu.
To se promenilo kad je upoznao Ditera Vandšnajdera, eksperta o Hegelu, koji ga je ohrabrio da ne napusti filozofiju. Hosle je postao jedan od najpoznatijih filozofa u Nemačkoj i najmlađi profesor u toj oblasti pride.
Kad ste izuzetno nadareni, to ume da postane dosadno i usamljeno – počev još u školi. Hosle kaže: “Druga deca u mom odeljenju nisu mogla da prate pitanja koja sam postavljao našim nastavnicima, a ja nisam razumeo koliko ih je to iritiralo.” Preskočio je dva razreda, Ajhenberger je preskočio četiri.
Hosle se seća da mu je to samo neznatno olakšalo stvari. Kao sedamnaestogodišnjak, imao je malo dodira sa starijim studentima na klasi i društveno se izolovao, povukavši se u knjige – posebno Platona i Hegela. Njegove kolege studenti to nisu umeli da cene. U srednjim dvadesetim, Hosle je stajao pred ljudima 20 godina starijim od sebe kako bi odbranio postodoktorsku disertaciju, najvišu akademsku titulu, i na licima im je video koliko ih nervira.
“Važno je da vas ne pomuti takvo odbijanje”, posavetovao bi on mlade studente kao što je Ajhenberger sada. Razgovor s vršnjacima, prema njegovom iskustvu, takođe ne pomaže. Više voli da se skoncentriše na ono što doživljava kao svoju pravu “svrhu”, a to je pisanje knjiga.
Ali kad ste izuzetno nadareni to ne znači da morate da živite u trajnoj izolaciji, kaže Hosle. Nakon što je završio doktorat, nadoknadio je svo izgubljeno vreme, počeo je da izlazi i ostavio usamljeničku egzistenciju za sobom. Tokom godina, averzija njegovih kolega se smanjila – baš kao i najveći deo razlike u godinama između njih.
Hosle veruje da je za izuzetno nadarene ljude posebno važno da svoje veštine koriste za pozitivne i korisne stvari. Jednom je na letu za Moskvu sedeo pored čoveka koji je radio za duvansku industriju i pitao ga je zašto radi posao koji ljude pretvara u zavisnike. Čovek se iznervirao i nije mogao da mu objasni. “Nikad to neću razumeti”, kaže Hosle.
U Ajhenbergerovom slučaju je slično – on sa svojim istraživanjem želi da razvija lekove i leči bolesti, ali sada uglavnom samo želi da uči koliko god je moguće. Nakon što su mu uskratili pristup laboratoriji, prebacio se na biologiju i marljivo radio u toj oblasti. Sada kada ima 18 godina, konačno mu je dozvoljen pristup laboratoriji u kojoj je sve te godine želeo da radi. Ali on mi kaže da marljiv rad i nesvakidašnja inteligencija ne garantuju uspešnu akademsku karijeru. Kad razmišlja o svom životu, oseća da je veći deo njegovog puta predodređen – i ne samo njegov. “Od izuzetno nadarenih ljudi očekuje se da budu brži i da postižu velike stvari.” On je fakultetsku diplomu stekao u redovnom roku, zajedno sa drugim studentima. Ipak, i dalje želi da završi dodatno studiranje što pre da bi mogao da uđe u stvarni svet i započne karijeru.
On se nada da će jednog dana moći da se oslobodi etikete “vunderkinda”, da će ga ljudi ceniti po onome što radi, a ne samo zato što mu je IQ viši od 98 odsto drugih ljudi u Centralnoj Evropi. “Da to ljudi lakše prihvataju, mogao bih više da se posvetim sebi i onome što želim”, kaže mi on. To je ona vrsta života koju danas živi Vitorio Hosle sa 58 godina. Papa Franja ga je 2013. godine proglasio članom Papske akademije društvenih nauka, jednom od najvećih počasti među hrišćanskim naučnicima.
Sve dok Ajhenberger ne bude bio u prilici da sam raširi svoja krila, rad u laboratoriji pomagaće mu da ostvari svoje snove. Tu ga cene zbog njegovog rada i doživljavaju ga kao sebi ravnog. Njegov profesor ocenio je njegov diplomski rad u roku od svega dve nedelje – savršenom ocenom.
Izvor: vice.com
