Шта, господине капетане, питам, полако, да га не наљутим…
Да се бринеш о мојој жени, Капетаници Ружи, каже он.
Уф, де то, секну ме преко малог стомака.
Де мене нађе међу иљаду.
Капетаница лепа ко уписана, а ја, лак на жене.
Ус леба ти се не огадио, видим ја, глава ми у торбу.
Па разуме се, ништа не брините господине капетане. Тај сам.
А штрецну ме под слабину, ки пред кишу“
1.
кад је почео рат ја испочетка нисам верово
мој отац отвори буре са ракијом запечаћено
што ми га спремио за свадбу и био закопо под дуњу кривуљу у башти
сити се испевасмо и исплакасмо
напунисмо флаше ракијом старкуљом ко дукат жутом
густом ко козје млеко
у сандук ми потрпаше свачега
мама крушке, преобуку, шаренику, лука, сланине
деда нож церовак што га је ко зна због чега звао
и свак још по нешто
па сви ми из околни села што смо подлегали позиву запутисмо се на речено место
а све са песмом ко да не дај боже једва дочекасмо
а нисмо ни знали колико је јефтино људско месо
кад смо се тако пијани извикали испод записа у порти
испоздрављали и оплакали и испретили шваби
да не зна он шта је кука и мотика и све тако
уз песму одомо у смртну годину
2.
на станици само ја и тај цуретак
ја млад ко босиок
она лепа ко ружа
ја се за смрт опремио и утего
она тек пупољала
стајаће одело и бела кошуља дубе на мене
имаш ушта да погледаш
сунце пусто огрејало па те милина што си жив
гледамо се тако па ме у стомаку заврте неки завртуљак
у главу не заљуља неки заљуљуљак
младост оће своје а држава своје
са липа цури светлост ко прашиница на моју густу косу зачешљану
рат није вечита ствар – мислим
оно лепотанче из очију ми чита и смеје се на мене
стиже воз
ја уђем у ходник па се осмелих и махну јој руком
махну и лепотанче мени и липе ми махнуше
легнем на онај мој зелени војнички сандук пун планова
па заборавих где идем и заспа
ето тако сам ушо у историју
