Kadrovi hrvatskih autora: #4, ili Ispod mreže

It’s gonna take a lot to drag me away from you

There’s nothin’ that a hundred men or more could ever do

I bless the rains down in Africa

Gonna take some time to do the things we never had

• Toto, Africa

Da ovaj tekst počinje rečima „ovo je priča o tri filologa“, izjava ne bi bila netačna – ali ne bi bila ni tačna. Naposletku, ovaj članak piše jedan filolog, o stripu koji je crtao drugi filolog, vezanom za anegdote koje je proživeo treći filolog.

Nego, manje kriptičnosti, više atipičnosti. Jer, naposletku, šta je to što je „tipično“ kod priče kao što je „Mzungu Luka“? Jedan mladi Hrvat odlazi u Tanzaniju da radi kao volonter u sirotištu i svoje beleške prosleđuje jednom strip autoru kako bi napravili grafički roman od istih (ideja je, naravno, bila upravo autorova). Vrlo malo šta je tu tipično, a to će i sam Luka saznati tokom svog putešestvija u središte Afrike.

Not Knowin’ de Wey

Pre svega, što takav naslov? Pa, kako će i sam Luka Pejić istaći, reč „mzungu“ je polupežorativni termin za belce u gotovo svim zemljama gde se govori svahili. Za neupućene, polupežorativni termini su oni koji su uvredljivi isključivo u zavisnosti od konteksta…što bi trebalo da je pravilo za sve reči, ali s obzirom na vreme u kome živimo, ta tema je izuzetno napeta i zahteva sopstveni članak od 17.000 reči. Prema tome, iskoristiću dva živa primera: reč „čamuga“ je nedvosmisleno vulgarna i uvredljiva. Sa druge strane, reč „ciganin“, bez obzira na istorijat i koren, se ne tretira kao pogrdna u romskim zajednicama, barem ako uzmete samo mišljenje Roma u obzir (ugrubo rečeno, Romi u urbanim sredinama će je videti kao uvredu, dok će je Romi u ruralnim sredinama s ponosom koristiti u svakodnevnom govoru).

Dakako, svega ovoga je svestan i Kreker Luka, kome će ovo biti tek jedan od mnogih kulturnih šokova tokom svog višemesečnog ostanka u Tanzaniji. Kroz prozu Pejića i vešto crtačko pero Domagoja Rapčaka, videćemo kako se Honki Luka snalazi sa rudimentarnim svahilijem, na koji način smiruje decu u sirotištu, kako računa novac kojim plaća za potrepštine (hint: loše), kako ga privlače raznolike lepote Tanzanije (prirodne, istorijske, čak i ženske), kako ga pojedini običaji frapiraju (ležerno podrigivanje lokalaca, rukovanje koje traje 617 godina, potpuni izostanak tačnog vremena – o ovome nešto kasnije – i satnice tokom ugovaranja sastančenja, taksi-motori, itd.), ali i kako ga izvesni događaji nedvosmisleno zabrinjavaju (nasilje, prostitucija, siromaštvo, predrasude, itd.).

I ovde valja pomenuti predrasude. Čitajući ovaj album, nisam mogao a da se ne zakikoćem tokom trenutaka kada je Bakra Luka istakao koje sve predrasude lokalni Tanzanijci gaje prema belcima i drugim kulturama. Jedna od najsimpatičnijih tabli je bila ona gde i sam ističe „žive stereotipe“, i.e. nemačke lekare, kineske graditelje infrastrukture, Indijce-radnike u piljarnicama, Italijane paore, itd. Podsetilo me je na reakcije ljudi tokom gledanja dokumentarca „Carstvo prašine“ i posmatranja odnosa lokalnih crnaca iz Demokratske republike Kongo i kineskih graditelja koji su došli tu da – zasigurno pogađate – grade infrastrukturu zemlje. Moderni Zapadnjaci, pogotovo milenijalci i zumeri, najčešće misle da je rasizam nešto što isključivo belci praktikuju, a da su druge kulture uglavnom žrtve istog. Naravno, stvaran život je i te kako komplikovaniji od toga, što se može naučiti samo ličnim iskustvom, i što termini kao što je „mzungu“ jako dobro ilustruju.

Naravno, Pejić je i sam milenijalac, u gotovo svakom smislu te reči; hrani se isključivo vegetarijanski, empatski prilazi svakom detetu kad se javi problem, i neretko ističe situacije gde rasa igra ulogu u dnevnom životu Tanzanijaca. Njemu u prilog ide činjenica da je diplomirani filolog i istoričar – a meni ide na zadovoljstvo činjenica da tokom albuma ističe neke istorijske zanimljivosti. Kao neko ko i sam dosta voli istoriju, bio sam srećan kao malo dete kada sam saznao, recimo, kako je gradić Songea dobio ime, ili kako je nacionalni identitet ove zemlje maltene preko noći izgrađen (iako su morali da istrpe tipične darove socijalističke vladavine poput jednopartijskog sistema, autokratije, korupcije i nacionalizacije privatne svojine). Posebno mi je interesantno bilo da vidim kulturni šok Pejića kada je u crkvi video Isusa, apostole i sve ostalo predstavljeno u duhu lokalne zajednice, i.e. sve figure svetaca su bili crnci. Ovo je, naravno, opštepoznata praksa u hrišćanstvu – za neupućene, lik Isusa i apostola, kao i ostalih svetaca, će uvek naličiti lokalnom stanovništvu. Recimo, u crkvama u Japanu, Isus izgleda kao Azijat. U Evropi i Americi je, naravno, belac. Štaviše, najranija predstavljanja Isusa poznata istoriji ga prikazuju kao mladolikog, obrijanog čoveka odevenog u rimsku togu.

OK, malo sam se zaneo. Šta ću, istorija mi je mila, iako je nisam završio.

Kada vreme (doslovno) stane

Kulturni šok Gub Luke jeste bio jedan razlog čitanja ovog albuma, ali nije bio jedini. Volontiranje u ekonomski nestabilnim zemljama je praksa koja donosi neke od najdirljivijih priča o ljudskom preživljavanju. Pritom, sama činjenica da je Gver Luka obitavao u sirotištu donosi jednu dozu jeze; institucija gde je volontirao je imala stražara koji je bio otprilike efektivan koliko i gumeni ekser, i to u reonu gde je fizičko nasilje redovna pojava. Pritom, čak ni porodice sa jednim ili oba roditelja nisu bile na iole boljem položaju od te sirote dece. Autorov opis osnovne škole me je pogotovo pogodio; iako sam i te kako bio svestan manjka sredstava u školama širom supsaharske Afrike, efekat je nekako pojačan opisima ovog vrednog volontera. Treba imati na umu da su, recimo, seoske škole u Srbiji izuzetno slabo opremljene. Ali u poređenju sa afričkim, konkretnom sa ovom školom opisanom u stripu Pejića i Rapčaka, te iste škole deluju kao da su podignute na Dedinju.

Tanzanijci imaju mnogo nedostataka u svojoj državi, od nepostojeće državne strukture do katastrofalne policije i ekonomski neodrživih firmi. Međutim, i ovde ima tračaka nade. Kako nam Londo Luka pojašnjava, Tanzanijci imaju neobično čvrst osećaj zajednice, do te mere da će naprasno pomoći nekome iako ga ne poznaju. Uz to, kada te Tanzanijac upozna, druženje između vas postaje srdačno i iskreno, što je narator pokazao na više primera (Žozefina kao možda najprominentniji od dotičnih). Izraz koji on voli da ističe više puta jeste pole-pole. U mojoj rodnoj selendri, taj izraz bi glasio „ће буде, побратиме“. Naime, Tanzanijci, čak i urbaniji, nisu toliko striktni po pitanju vremena – kod njih se sve može postići bez žurbe. Bledoliki Luka je to saznao na teži način – i uspeo da se uklopi do te mere da mu je život nazad u Rijeci delovao munjevito kad ih je uporedio.

No, u ovom stripu imamo još dva autora. Jednog od njih, Ivana, ostavljam vama da otkrijete i ni po kom osnovu ne spojlujem ništa. Prema tome, dotaknimo se Rapčaka. Čovek od DnD fele (u moje selo, to se kaže „čovek od visoke kulture“) se u ovom albumu opredelio za ležerni stil, uprošćen i sa malo eksperimentisanja. Inspiracija mu je, kako i sam kaže, bio Gi Delil, autor nekoliko putopisnih grafičkih novelica. Međutim, iako je strip uslovno rečeno crno-beo, kakav bi se i očekivao ako se oslanjao na Delilov predložak, ima i izvesnih stranica, pa čak i individualnih kadrova, koji su u boji. Rapčak ove strateški raspoređuje širom stripa ne bi li čitaoce iznenadio nečim važnim, bile to činjenice o Tanzaniji ili samo jedan šaroliki prikaz autentičnih narodnih nošnji. Sve u svemu, Rapčak je održao kontinuitet po pitanju crteža. I premda stil koji je rabio možda ne odgovara čitaocima koji su navikli na nešto realističnije likove i lokacije, definitivno je dovoljno sveden da privuče čitaoce svih generacija.

I eto, na tome smo. Gringo Luka je svoje putešestvije u srce Afrike opisao onako kako u biti i treba da se opiše – jasnim, iskrenim, sa mnogo direktnih i nedvosmislenih citata. Rapčak je njegove beleške pretočio u štivo koje se brzo čita, brže usvaja i dugo pamti. A pre svega, ovaj strip je možda jedan od najvažnijih što se tiče izdanja udruženja „Hrvatski autorski strip“. Naime, on predstavlja jedan most između kultura, način da se dve zemlje, koje su bukvalno kontinent i kusur udaljene jedna od druge, zbliže i međusobno dopunjuju, da pomognu kreiranju novih kultura i brušenju već postojećeg. Ovaj strip je, na koncu, pozivnica; narator i crtač vas obojica pozivaju da svratite u jednu malu tanzanijsku kapsulu i da zavirite u jedan novi svet – svet koji, opet, ima dosta sličnosti sa vašim, ali je dovoljno različit da iziskuje dodatno istraživanje. Al polaaaako. O tome ćemo nešto više sutra.