Kadrovi hrvatskih autora: #3, ili Šta da vam kažem, čovek voli da puši

„Obrati pažnju na stranicu br. 13.“

• Saša Paprić (trezan, verovatno)

Čitajući „Cvijeće na šanku“, dobio sam utisak da je Tihomir Matijević jedan od onih self-deprecating autora koji se ne libi da malo ožeže i po drugima i po sebi. To sam, dakako, sam sebi potvrdio čitanjem njegovog albuma-sekundarca „Ljubav i cigarete“ (originalan neiskorišćen naslov „VOLIM PUŠIM“; da, sve velikim slovima; da, bez konteksta; da, ostavljam ga ovde da sami prosudite). Ali sam pritom potvrdio i još jednu ključnu stavku – prvenac mu je bio bolji.

A ček, nemo’ si sisa, ajd pohvali bar nešto kod Tihe!

O, pohvaliću ja dosta kod Tihe. Pre svega, i ovde, kao u prethodnom albumu, kratki stripovi su tematski podeljeni, ali ne tako jasno i (uslovno rečeno) striktno kao u prethodniku. Recimo, prvi segment, sa (pod)naslovom „Nikad nisam bio slon“ je u biti skupina komentara na moderno društvo. Govori, jelte, o nacionalizmu, kapitalizmu, nepotizmu, despotizmu, idiotizmu, radikalizmu, transdženderizmu, konzumerizmu, patriotizmu…sve to, dakako, duboko u eskapizmu.

Naravno da je jasno šta je Tihomir hteo sa ovim segmentom, kao i sa stripovima u istom. Međutim, iskreno, dobar deo toga se već provlačio i u albumu-prethodniku, te je ovde samo malo, u nedostatku bolje reči, zaglušujuće. Daleko od toga da Matijević ne zna da postavi kvalitetnu kritiku društva – zna, i te kako. Samo se ovde to čini kao – opet, u nedostatku boljih reči – previše sosa na već začinjenu hranu.

Slično se može reći i u segmentu „Boli me brdo“, odeljku ponajviše posvećenom ratu. Sem par zanimljivih detalja (poput majstora iz Tonge), ovde mi se čini kao da sam sve video – kritika rata, potresne priče o ljudima uhvaćenim u unakrsnoj vatri, ekonomski kolaps… Opet, sve su to važne teme, i sve je to Matijević jako lepo predstavio. Al eto – nekako u drugom albumu očekujem štogođ novije.

Zaigraj sa mnom

Moj omiljeni deo ovog albuma nosi podnaslov „Kada je smrt bila mlada“. Ovaj deo nije striktno o smrti, ali ona figurira u velikom delu dotičnog. Čak do te mere je prisutna da igra ulogu i meta-zajebancije u jednoj tabli. Sviđa mi se što je kod Matijevića, inače majstora britke reči i korisne socijalne kritike, smrt zapravo humanizovana, kao kod Dilana Doga. I premda ovde ona sama nudi dobru reč-do-dve o stanju društva, ponaša se kao još jedan stanovnik Osijeka kojeg bi Tihomir izveo na piće.

Kao što rekoh, smrt nije striktno tema ovog segmenta. Pre bih rekao da se ovde provlače različite etape života, uključujući i smrt. Zato imamo, recimo, stripove gde Matijević priča sa mlađim sobom, ili gde se „priseća“ trenutaka pre svog začeća. Dakako, dotiče se on i svoje porodice i prijatelja ovde, novih koliko i starih, živih koliko i mrtvih. Nekako mi je ovaj segment najviše prijao da čitam – možda zbog morbidnosti sakrivene ispod površine (ne preterano suptilno, treba istaći), ali eto; ako zbog nečega vredi čitati „Ljubav i cigarete“, to je upravo ovaj segment.

Ali nije poslednji. Ima ovde još jedna velika tematska celina koju namerno ostavljam kao misteriju. Ova je, usudiću se reći (i verovatno pogrešiti) Matijevićeva omiljena. Ovde je najviše svoje pažnje posvetio, i ovim želi da poentira svoje stvaralaštvo, u oba albuma i zasigurno nebrojeno tabli preko. Ovde nam diplomirani vajar kaže kako—

Ne, nećete me preći! Rekao sam da vam ne odajem ništa.

Vidite, sa takvim autorom imate posla. Ukoliko želite da osetite malo magije Matijevića, nema vam druge nego da nabavite „Ljubav i cigarete“. Bilo da ga čitate kao dopunu „Cvijeća na šanku“, kao nezavisno delo ili kao nešto treće, zasigurno će ostaviti utisak na vas. Otprilike onoliko koliko i ljubav, ili pak cigarete, ostavljaju utisak na ljude koje iste poseduju i redovno troše.