O Borisu Staniću se dosta zna. Odnosno, dosta se zna u alternativnim krugovima. Ovaj Pančevac je svoje radove izlagao na nekolicini domaćih i svetskih izložbi (od Beograda do Alžira), izdao u par časopisa širom Balkana (poput slovenačkog „Stripburgera“ i hrvatskih „Komikaza“) i krunisao sve to sa čak dva kompletna strip albuma unutar Srbije, koja su prošla otprilike primećeno koliko i let petnaestog vrapca rođenog danas. Što je ogromni gubitak čitalačke publike; „Blatište“ kao kolekcija kratkih stripova daje lep presek njegovog stvaralaštva i delatnosti, ali je njegov album „Radosav: Jutarnja magla“ zasigurno jedno od retkih dela koje će direktno govoriti i nestripovskoj publici onoliko koliko i glavnotokovcima i alternativcima koji se razumeju u devetu umetnost. A razloga za ovakav stav ima mnogo.
Alternativci će ovaj strip prvenstveno voleti zbog Stanićevog pristupa zanatu. Linije su grube, kolor je sirov i snažan, ljudi i stvari su neretko svedeni na onaj goli minimalizam koji tek taman opisuje ko je kakav i šta na šta liči. Stanić neće seoskog čoveka da prikaže kao grčkog boga sa pektoralnim mišićima veličine državnog duga, niti će prvu ljubav junaka da ilustruje kao prsatu tetku sa vanprirodno napućenim usnama i savršenom kosom čije ispredanje pretenduje da bude oficijelni sport anđela. Ne, Stanićevi ljudi su ljudi od zemlje, od krvi i mesa, ljudi koji su tek taman ružni da upravo budu ljudi. Grub pristup je gruboj priči potreban, a ovde je iskorišćen maestralno, taman onako kako angažovani strip ište. Glavnotokovci će voleti ovu priču zato što i pored vrlo specifičnog ilustratorskog pristupa opet ima solidnu, gotovo francusku narativu. Kod realističkih i (auto)biografskih priča nema mnogo mesta maštanju i pribegavanju modernističkim zalamanjima i plivuckanjem potocima bez vode (odnosno lažem, ima mesta, ali neretko takvi eksperimenti deluju pretenciozno i budu za izbegavanje). Priča je takva kakva je. Da se ulepšava – ne mora, jer onda to ne bi bio „Radosav“, već nešto neprepoznatljivo autoru. A budući da je autor prva publika tom stripu, bio bi neprepoznatljiv i opštim narodnim masama.
Što vodi upravo do razloga zašto bi se „Radosav“ svideo nestripovskoj publici. Svako ima po najmanje jednu staru individuu u svom životu. Nekada su te individue žestoki gnjaveži, te samo nižu priče u nedogled dok ne smore i Boga/Bogove. Neretko te individue prave probleme ostalim ljudima svojim ekscesima i nepromišljenošću. Ponekada se opasno zaglibe u nešto zbog sopstvenog nerazumevanja sveta danas i nesklada zbog života u svetu od minulog juče. Ali, ruku na srce i ostale organe, postoje i osobe koje zaslužuju pijedestal i svaku pohvalu, svaku počast. U Stanićevim očima to je njegov deda Radosav. A Radosav je onaj tip čoveka koji je prerano odrastao i upustio se u trnoviti život. Rani gubitak oca, kasnije i majke, učenje zanata na petnaest različitih mesta, nebrojena količina ljudskih kreatura koja ga sputava – čini vam se poznato? To je zato što svako naselje mora da ima barem jednog ovakvog Radosava, bilo kojeg pola i pozadine, sa podjednakom ili čak intenzivnijom pričom za sobom. Meni konkretno pada na pamet jedan čiča o kojem je rađen televizijski specijal svilajnačkog TV Centra iz jednog od opštinskih sela, koji je poput Radosava putovao svud redom, sam, učivši zanate i od sebe napravivši umetnika naivca. Iako naivu ne smatram korisnim vidom umetnosti (ili vidom umetnosti uopšte), ovakvom trudu moram i hoću da čestitam.
No, natrag na „Radosava“. Ranije u tekstu su pominjani izostavljeni fiktivni elementi. Ovo nije u potpunosti tačno; postoje scene snova i priviđenja u sklopu albuma. Međutim one nisu ništa što ne može da se pripiše podsvesnom u sklopu samog lika Radosava. Nije nemoguće to što je sanjao svoju porodicu i svoje probleme sa alkoholom. Nije nemoguće da je video viziju đavola i istu zveknuo u lice. U umu Radosava i stanju svesti relevantnom za kontekst tih konkretnih delova priče, savršeno je verodostojno imati vizije i savršeno je izvodljivo verovati u iste. Sve ostale nerealnosti uglavnom su vezane za crtačku tehniku; Radosavljeva prva supruga i njena majka su namerno karikirane da ostave na čitaoca utisak sveokupljajuće ružnoće tih osoba. Radosavljeva prva ljubav je, istom tom logikom, prestavljena oblijim i mekanijim linijama upravo da naglasi njenu apsolutnu lepotu relativnu svom okruženju – opet, nije rimska boginja oblikovana do savršenstva, tek je seoski curetak sa osmehom koji topi Arktik i ugrožava stabilnost planete. U ovom slučaju, subjektivnost od strane autora služi svrsi narative, te je takva „nerealnost“ opravdana i može se lako svrstati u upravo suprotno, realnost.
Međutim, crtački stil otkriva i nešto mnogo više. Mnogo puta se desi da se alternativa kritikuje zbog nebrušenih, grubih linija i generalnog odsustva kvaliteta crteža. I ovo, iskreno rečeno, je neretko istina. Međutim, Stanić na trenutke u crtežu upravo vrlo jasno pokazuje da itekako može da ilustruje iole fotorealistično ili „prirodnije“, sa klasičnim predstavama ljudskog tela, bez čudnih proporcija i karikiranja. Prelepi primeri ovoga su kadar gde Radosav spava pod drvetom, ili kadar gde se on i njegova prva ljubav grle. A pored toga, neretko ubaci i blend klasičnog i alternativnog likovnog izraza zarad fantastičnih rezultata. Naslovna strana je zapravo detalj iz kadra, Radosavljevo iznureno, napaćeno lice dok trpi taštu i suprugu za vreme jela. Jedinstven trenutak gde je prikazano sve što treba prikazanim da bude – nedaća, ćorsokak, tuga, seta, čemer za propuštenim prilikama, neizlaznost iz trenutne situacije, pritajeni bes, mučnina, gorčina…lista ide dalje u nedogled.
Ali i pored ovog eksperimentisanja, poigravanja i sklapanja novina, postoji jedna stalnost, jedna konstanta. A to su Radosavljeve oči. Gotovo u svakom trenutku, oči napaćenog seljanina/seljančeta zveraju oštro u čitaoca, gotovo kao da sude nekome ili nečemu. Ali to nije slučaj. Iza tih stripovskih očiju Radosava kriju se oči Stanićevog istoimenog dede; fotografija na kraju stripa ne deluje mnogo kao lik u stripu (pravi Radosav je na njoj dosta masivniji i ima nešto kockastije lice i pomalo prazniji pogled), izuzev neopisivo oštrih, sekućih očiju. Svugde redom se kaže da su oči prozor duše (iako se ne zna tačno ko je to rekao; moguće i da je narodna poslovica u pitanju), da se po njima prepoznaje ličnost, da su jedino na osobi što nikada ne stari. Samim tim, trajnost je ključna, a trajnost Radosavljevog pogleda se ne dovodi u pitanje. Britke, kose, neoprostive oči – prozor duše jednog večnog radnika. Nepromenjive od prvih teških uzdaha, nepromenjive od prve pesnice upućene upravniku doma za ratnu siročad davne 1947. godine. Nepromenjive čak i u trenucima nežnosti.
Naravno, ovaj omanji album pokriva samo Radosavljevo detinjstvo. Tačnije do njegovih 15-tak godina i odlaska u vojsku. U pripremi je još materijala, a u koliko albuma će ići je nebitno – bitno je da će ići. Ugledno ime srpske strip alternative Saša Rakezić (Aleksandar Zograf profesionalno) u pogovoru izdanja govori o tome kako Stanić priču o Radosavu u „Radosavu“ niže poetski, ne dokumentaristički. Uz poštovanje biram da se ne složim; ima hronologije u albumu, kao i jednog logičkog sleda kakav bi lako mogao da se iskoristi radi dokumentarističke rekonstrukcije događaja. Ako bi trebalo naglasiti šta bi pismeno bilo ekvivalent „Radosavu“ po pitanju poetičnosti i dokumentaristike, to bi bila Herodotova „Istorija“ – činjenice plus mit. S tim što je ovde to više činjenice plus impresija, prožeta ekspresijom i post-modernim čačkanjem mečke. „Radosav“ je, ukratko, rad koji ne treba da ostane u magli, već je priča stara koliko i samo vreme, sveža koliko i sama stvarnost, a relevantna po buduće događaje koliko i svako remek-delo pušteno međ’ narod pre svog vremena i zasluženog priznanja kvaliteta.
