U prvom „Radosavu“ smo upoznali deku Borisa Stanića. Saznali smo da je živeo u nemaštini, da mu je ljubav bila na drugom mestu, da je žestoko propatio i da je, nakon svega, ostao toliko jaka ličnost da ostavi utisak na unuka koji je, igrom slučaja, odrastao u trideset-i-kusur-godišnjeg stripara.
Došao je drugi deo. Ojačan odličnim uvodnikom Danila Lučića i podjednako sjajnim pogovorom Zorana Đukanovića, „Radosav: Hrastovo lišće“ korača sa više strana, nešto manjim formatom i obećanjem za još jednim delom, trećim u predviđenoj trilogiji. Kako, onda, teče priča Radosava Milovanovića nakon registrovanja u vojsku i nemaštine?
Pa, prvi deo govori i dalje o nedostatku novca. Radosav, pregalac kakav jeste, radi sve što mu padne pod ruku; godine 1952. u Slavonskoj Požegi se nastavlja (počinje?) njegova profesionalna vojna karijera. I pored stalnog zapošljenja, Radosav nema novca za drugo odelo. Vojna uniforma ostaje na njemu, prepuna zakrpa, u raspadnom stanju. Ovo je prvi deo dvodelnog klasičnog srpskog ophođenja prema novcu u tom dobu. Drugi deo je vidljiv u Radosavljevom zapošljavanju u policiji 1955. i subsekventnom prebačaju u Pančevo sledeće godine. Tada autorov deda kreće da obilato pije i, bitnije, da kupuje po dvadeset različitih košulja i skupe cipele.
Ovakvo ophođenje prema novcu je maltene vezano za srpski identitet, tačnije za Srbe tih generacija, a slično se da videti kod naših gastarbajtera; muškarci i žene koji su kod nas odrastali u takvom siromaštvu rade toliko da njihova deca nikada ne bi gladovala, te enormne količine zarađenog inostranog novca ulažu u sebe i svoje – nisam imao više od jednog odela? E, nikad više! Moja deca da spavaju na jastucima na patosu (o ovome više kasnije u tekstu)? Nikada! Kućerak od blata? Za moje će to biti dvospratnica. Ne jedna, dve! I velika štala! Možda vikendica blizu potoka u selu, tamo gde pevaju ptičice. Taman da tu ostare.
Potpisnik ovih redova, valja pomenuti, ne piše ove detalje napamet, niti dalje od ličnog iskustva. I dan-danas taj mentalitet istrajava. Ljudi koji su radili na šivaćim mašinama i pokretnim trakama godinama, spavali po podrumima, garažama, kartonskim kutijama itd., i koji su gladovali do one najcrnje tačke, a uspeli da izguraju sopstveni i životni standard svoje dece i dece svoje dece na zavidan nivo, sve su to ljudi koji su u doba Drugog svetskog bili deca ili tinejdžeri. Život ih je naučio jednu oštru lekciju u vreme rata, a pak drugu lekciju za vreme mira. Tema za drugi put.
Šta, pak, izdvaja Radosava od prosečnog truta? Pa, čovek uživa u piću i udvaranju vojvođanskim curecima. Uz to, povremeno zna da premlati ljude koji nanose nepravdu. Možda najvažnije, sa svojih 27 godina želi da završi osnovnu, kao i da upiše srednju i višu školu (što mu, nakon poteškoća, sve uspeva). Rešen je, svestan da ne želi da ostane to što jeste, svestan da policija, kao ni vojska, nisu za njega.
Onda upoznajemo baku Branku. Rano bez oca, uz majku koja je autoritativna do tačke manije, mlada Branka ima taman dovoljno fizičkih i psihičkih poteškoća da parira Radosavu. Međutim, Stanić ne navodi to kao ključni deo njihove veze (jer to ni nije, samo interesantna fusnotica). Ovo je klasična ljubavna priča, gde se dvoje mladih vole, gde matori ne dozvoljavaju vezu, gde i pored nemaštine formiraju porodicu. Ovde ulogu igraju jastuci prostreti na podu – i putovanje od hiljadu milja počinje prvim korakom, štono bi rekao Lao Ce. Prvi korak Radosava i Branke je bio upravo na patosu, sa jastucima i prostirkom. A nastavio se na skroman uspeh, pristojnu kuću i rođenje kćerke, Stanićeve majke Slavice.
„Bračni život“ je možda najčvrstije, emotivno najsirovije poglavlje „Hrastovog lišća“. Ovde vidimo kako čvrsta i stamena ličnost Radosava stvarno počinje da puca. Parala se ona po šavovima i u ranijim poglavljima, ali ovde već počinje da utiče na njegove bližnje i voljene. Slavica, kao klinče i kao tinejdžerka, ima taman dovoljno razloga da obožava svog oca – em joj kupuje sve što želi (ako on nije imao, to nije razlog da ona nema; zvuči poznato?), em uspeva da i kada mu kćerka počini nešto pogrešno, bez obzira na nameru (i.e. zviz posred nosa omišićavljene kreature pogrešno klasifikovane kao „mladić“), u istom vidi zrno dobrog; za njega, ovo je i više nego dovoljno da pruži podršku. Međutim, strip se završava gorko. Mladić koji je nasrtao na Slavicu ne skončava svoju storiju krvavim nosem i atakom na ponos. O ne, Radosav koristi svoj autoritet policajca da ga propisno izbubeca, što potom vodi do žučne svađe u sklopu kuće mu, gotovo u potpunosti stripovski izvedene bez dijaloga. Stanićeva crtačka metamorfoza sopstvenog dede u ovim situacijama je adekvatna. Em prikazuje čitaocu evokaciju Radosavljevih misli i stanja uma putem sopstvenog lika, em je crtačeva direktna kritika ovakvog ophođenja prema drugom ljudskom biću, kakav god šljam ta osoba bila. Put do pakla je popločan dobrim namerama, te se ova prekvalifikacija Radosava iz standardne struke napaćenog deteta sa sela u pajkana koji prekovremeno mlati elemente društva loše po njegovu porodicu i pritom keramičara autostrada do Hada dočekuje polupasivno. Polu zato što je bilo samo pitanje vremena, a opet bez drugog polu zato što opet ne ostavlja čitaoca ravnodušnim.
Šta li sledeći deo priče sprema? Gde li će naš i vaš Radosav da se dene nakon ovoga? Koliko je potrebno da se iskupi em svojima, em čitaocima „Hrastovog lišća“ i „Jutarnje magle“? Sva pitanja čiji odgovor mora rezultirati u još jednom kvalitetnom delu devete umetnosti u Srbiji. I sva pitanja vredna daljeg praćenja Stanićevog rada.
