Znam šta je botont. Izmicao mi je iz ruku već pet dugih decenija. Mnogo vremena izgubljenog.
– Bili Ajliš
Domaći strip ume jako lepo da iznenadi kad hoće. Nekad to bude domaća manga, bilo sa ove ili sa one strane Drine. Nekad to bude potpuno inovativna priča o žrecovima u apsurdnim svetovima. Nekad to bude celo jedno njegoševo delo pretočeno u strip. Uglavnom, bukvalno se svašta može očekivati, i prethodna 2022. godina nije izostala po pitanju noviteta u naših autora. Dakle, ko nam je sad na tapetu, i da li ga vredi, s oproštenjem, overiti uzduž i popreko?
Ovaj put je u pitanju Novica Milivojević, poreklom iz Zrenjanina (vazda rasadnika dobrih i kvaltetnih strip autora), oran da, u pauzama između skiciranja mase radova na svom Instagram profilu i objave stripova u etabliranim domaćim online časopisima poput STRAVA magazina, izda i pokoji strip album. Ovaj put se za izdavača ponudio Milivojevićev najčešći saradnik, Strip Blog (odnosno „Pressing“), a sam autor se rešio da svom čedu, sem naznake „Hard Smor Comix“, nadene jedan velelepni naslov koji sam po sebi nagoveštava šta čitaoca čeka unutar mekanih korica – „Fragmenti realnosti“.
Realno, ovo štivo nije baš strip album, a uslovno rečeno nije baš ni kolekcija stripova. O, ima stripova unutra, bezmalo 15 priča različite dužine, ali najmanje 37 stranica odlazi na ilustracije, i bezmalo 4 na dodatni materijal u vidu beleški, skica, itd. Najbolja dezignacija za „Fragmente realnosti“ bi bila da je to kolekcija reprezentativnih radova Milivojevića, gde preovladavaju strip i popularna kultura.
A pošto strip uzima primat kod ovog dela, ajmo da se osvrnemo na to kako Milivojević stvara. S obzirom da je ovde kompletan autor, u pravom smislu te reči, možemo da sagledamo dve dimenzije njegovog stvaralaštva – njega kao scenaristu i njega kao crtača.
Stilski, crtež Milivojevića naginje ka velikim domaćim ilustratorima čiji radovi krase dečije časopise, ali koji definitivno imaju malo oštriju, zreliju crtu (i bukvalnu i figurativnu) kakvu odrasli odmah spaze. Najpoznatiji primer koji pada na pamet je Dobrosav Bob Živković, premda ni Vladimir Stankovski i Srđan Stamenković Srle nisu daleko. A ako se držimo isključivo vojvođanskih autora, zasigurno bi Oljača bio pravi autor za poređenje sa pomenutim Zrenjanincem. Dakle, Milivojević voli da svoje likove karikira, ali na taj način da nikad nemamo utisak da čitamo naivno štivo. Grube linije, tamne senke suprotstavljene pokatkad vrlo jarkim bojama, i težina pokreta (prisutna čak i u scenama gde treba dosta kinetike) dovoljno govore o tome kako Milivojević želi da ispriča svoju priču. Naime, 99% stripova unutar ove kolekcije su, na neki način, kritika modernog društva, uvijena u naučnofantastični milje sa primesama epskofantastičnog tkiva protkanog horor elementima. Interesantno je to da, premda nisu sve priče povezane (al dobar deo njih jeste, čak ima i nastavaka i hintova većeg narativa), konzistentnost dizajna likova ne popušta. Dakle, iako naoko deluje da je ovde reč o naprasnom i improvizovanom autorskom ludilu, ipak je ovde bilo planiranja.
Scenaristički, Milivojević jako lepo vlada kratkom formom, a najbolje mu leži brutalni miks fantastike i apsurda realnosti. Dodajte na sve to karakteristično vojvođanski (preciznije, novosadski) urbani govor i imate recept za jedno malo savršenstvo. Likovi unutar Milivojevićevih radova su retko kada idealizovani. Najčešće ih vidimo kao ljudske aberacije, čak i kada deluju kao autorski self-insert (a ima takvih na nekoliko mesta). A s obzirom da najduži od stripova u kolekciji ima ciglo 19 tabli, priče mu se izuzetno lako konzumiraju. Drugim rečima, savršene su za milenijalsku publiku, premda ležerno mogu i stariji ljubitelji da ih overavaju.
To mu otprilike dođe to. Ekipa iza „Stripovedača“ je na blurbu na zadnjoj korici lepo obrazložila zašto „Fragmente realnosti“ treba kupiti. STRAVA i Strip Blog su dovoljno glasno i jasno rekli zašto Novica Milivojević vredi kao autor. A Jovan Gvero je pokazao zašto i autora i izdanje treba ugostiti na velikim festivalima. Na meni je samo da klimnem glavom i da kažem „a ono jes’.“ Ili, pak, ono što češće izgovaram – Indeed.
