“ Talentovana, nadarena, kreativna, genijalna – deca s takvim obeležima uvek su nas intrigirala, pobuđujući očaranost i strahopoštovanje, jednako kao i zastrašenost i zavist. Strahovalo se da su nadarena deca opsednuta jer premlada znaju i razumeju previše stvari.“
Ellen Winner
Često nastavnici pa ni sami roditelji ne znaju da li je dete darovito, a ako jeste, kako da dalje razvijaju i usmeravaju njihov talenat( darovitost) .
Da bismo u tome pomogli roditeljima, nastavnicima i samoj darovitoj deci pročitajte sledeće redove koje je za Vas napisao naš sagovornik Luka Jevtović- član Centra za Talente Beograd.
“ Dakle, moje ime je Luka Jevtović, imam 15 godina koliko sam zapravo uspešan ostaviću drugima da procene, ali ono što me ispunjava je zasigurno nauka, i pritom mislim na prirodne nauke. Da sam zainteresovan za prirodne nauke znam otkako znam za sebe. Osnovna škola nije ni približno bila dovoljna da zadovolji moju potrebu za znanjem, meni je bilo izuzetno dosadno na časovima, većina predavača je bila jako loša te je meni iz časa u čas bilo sve dosadnije, a te dosade se moralo rešiti nekako, tako da sam vrlo često ulazio u sukobe sa nastavnicima, ohrabren time što sam imao dovoljno znanja da, bez obzira na to šta me pitaju, ja to ipak znam.
Počeci mog „ozbiljnijeg“ bavljenja naukom datiraju od sedmog razreda, kada sam uspešno položio IQ test za upis u Centar za Talente Beograd II, pritom imajući rezultat 19,20,18 (IQ test se sastojao iz tri dela, i svaki je nosio po najviše 20 poena) . Centru za Talente sam i dalje izuzetno zahvalan, jer je ta ustanova bila moja prekretnica u bavljenju naukom. Tu sam se upoznao sa time šta je zapravo istraživački rad i kako se nauka koristi u životu. Član sam Centra već treću godinu, bliži se četvrta, a do sada sam pisao istraživačke radove iz oblasti fizike, engleskog i informatike. Još jedan važan korak u mom bavljenju naukom je takođe bila i Petnica. Petnica me je upoznala sa važnom činjenicom da dan traje 24 časa i koliko je noć zapravo duga. U Petnici pohađam seminar TEH, odnosno matematičko tehničke nauke, u koje spadaju fizika, matematika, elektrotehnika, računarstvo i astronomija. Svaka od ovih oblasti imala je na mene mnogo veći uticaj od čistog proširivanja znanja. One menjaju pogled na svet. Pored Centra i Petnice, treniram šotokan karate 4 godine i odnedavno sam nosilac braon pojasa ove borilačke veštine.
Preko Centra sam takođe i učestvovao na međunarodnom debatnom takmičenju iz prirodnih nauka IYNT 2014 u Bugarskoj, gde smo osvojili srebrnu medalju, a trenutno sam kapitem srpskog tima koji će ove godine učestvovati na istom takmičenju, koje će se ovog puta održati u Srbiji. Takođe, bio sam jedan od učesnika/promotera na ovogodišnjem Festivalu nauke u februaru, opet preko Centra. U školi sam učio kineski jedno vreme, a trenutno sam, kada stignem, učim japanski. „
Kakvi ste bili kao dete?
Bio sam, a i dalje sam, jako nemirno dete, koje svojim pitanjima formata „Ali zašto?“ dovodi sve oko sebe do ludila. Sve mora da mi bude objašnjeno do najsitnijih detalja, a i tada ću naći neku sitnicu i pitati „Odakle to?“. Jednostavno nikad nisam podnosio delimična objašnjenja i ništa nisam uzimao zdravo za gotovo, onako kako mi je ponuđeno, već sam sve morao da razbijem na komade kako bih video kako funkcioniše. Ponekada i bukvalno.
Kada i ko je prvi primetio da ste nadareni za nauku?
Jako teško pitanje. Ako izuzmemo porodicu, pretpostavljam da bi to bio neki od profesora sa fakulteta na kojima je moj otac predavao.
Šta ste želeli da budete kad porastete?
Nuklearni fizičar, kvantni mehaničar, astronom, hemičar, matematičar, programer, taksista, alpinista, kosmonaut, advokat, debater, pisac, glumac i režiser. Po mogućstvu sve odjednom.
Sećate li se svog prvog javnog nastupa i da li ste imali tremu?
Moj prvi javni nastup bilo kog tipa bio bi školska predstava u sedmom razredu. Uprkos mojim očekivanjima da će mi se jezik vezati čim izađem na scenu, kada sam preko puta sebe video gomilu ljudi koje poznajem i koji jedva čekaju da se predstava završi pa da mogu da idu kući, treme više nije bilo. Ipak, prvi „javni nastup“ vezan sa naukom je verovatno bilo debatno takmičenje u Bugarskoj prošlog leta, gde je i te kako bilo treme koju sam, zahvaljujući svom timu, uspešno savladao.
Da li je trema još uvek prisutna na Vašim nastupima?
Trema je prisutna i uvek će biti, ali sa svakim novim nastupom uspevam da se bolje izborim sa njom.
Koji je Vaš omiljeni sladoled?
King malina, definitivno.
Šta ne volite da jedete?
Pa, kada sam bio jako mali, nisam voleo grašak, međutim trenutno ne verujem da postoji ijedno jelo koje ne bih probao, od graška do skakavaca, koje očekujem od prijateljice koja se krajem leta vraća iz Kine. Od kako sam preboleo te traume jedenja graška, želeo sam da probam apsolutno svu vrstu hrane, i nikada nisam imao nikakvu vrstu blokade prema bilo kojoj hrani, sve dok je ona bila ukusna.
Kojoj osobi se divite?
Stiven Hoking bi definitivno predstavljao neku vrstu mog idola. Savršen primer čoveka koji nije prihvatio svoj život onakvim kakav jeste, već ga je promenio onako kako je on želeo, i postigao sve svoje uspehe, uprkos ljudima koji nisu verovali ni da će doživeti svoje tridesete. Otvorenog uma i divnog karaktera, verujem da je on osoba koja bi svakom trebala da predstavlja nekakvu smernicu u životu.
Koji je Vaš omiljeni film?
Još jedno veoma teško pitanje, ne mogu da suzim izbor na manje od dva filma – „Shutter Island“ i „The Prestige“.
Koje mane ste pobedili svojom upornošću?
Svojom upornošću? Ja sam najveći lenji odlagač obaveza ikad, tako da verujem da je to mana kojom bih prvom morao da se pozabavim. Ali sutra.
Šta Vas rastuži?
Nažalost, broj stvari koji može da me rastuži je jako velik. Od ljudi koji se prave pametni dok to zapravo nisu, preko većine TV kanala, pa do poslednjeg dela Hari Potera. Još uvek ne mogu da prebolim Fredovu smrt.
Na koje mesto biste voleli da odete?
Hm… Peking, Šangaj, Tokio, Moskva, Njujork, Kilimandžaro… svuda.
Šta je potrebno da biste bili uspešni u onome što volite da radite?
Sama činjenica da volite to da radite je sasvim dovoljna. Pre svega, ne bi trebalo da se bilo ko bavi onime što voli samo da bi bio uspešan u tome. Dovoljno je samo da voli to što radi i da bude zadovoljan time, a uspesi dolaze kao nuspojava.
Kako provodite svoje slobodno vreme?
Kako ne bih želeo da odgovor na ovo pitanje zauzme par stotina stranica, užasno ću da generalizujem svoj odgovor: uglavnom vreme provodim opušteno surfujući netom, igranjem igara, čitajući, programirajći, ili prosto provodeći to vreme sa prijateljima.
Koja osećanja vas pokreću?
Želja za znanjem na prvom mestu. I ništa više nije potrebno. Samo želja za znanjem i uživanje u samoj nauci. Nažalost, retko ko je do sada uspeo da shvati da je za mene čitanje naučnih artikala ili knjiga jednako zanimljivo kao i čitanje bilo čega drugog ili bavljenje bilo kakvim drugim hobijem, poslom, ili bilo čime u čemu uživam, već većina ljudi ima stvorenu blokadu prema nauci kao prema nečemu neprijateljskom i stranom, što ih sprečava da je vide u svoj svojoj lepoti.
Šta za Vas znači reč ljubav?
Verujem da je ljubav previše apstraktan i kompleksan pojam da bi mogao da se definiše rečima, a i svako je može doživeti na svoj način. Naravno, moglo bi se jednostavno reći „fizičko polje“, ali nije to to.
