Ksenija Jovanović je rođena u Kragujevcu, 04.09.1999.god. Završila je OŠ „Radoje Domanović“ kao odličan učenik, i upisala Drugu kragujevačku gimnaziju, sportsko odeljenje.
Svoje prve plivačke zaveslaje, napravila je u avgustu 2005.god, da bi se na svom prvom takmičenju u Nišu, početkom juna, 2006. okitila prvim medaljama. Bile su to dve bronze, ali za Kseniju su sijale zlatnim sjajem.
Sa nepunih 9 godina, isplivala je Ohridski maraton, kao najmlađa učesnica.
Za tri godine treniranja, uspesi su se nizali, broj medalja se povećavao, i 2009. godine, Ksenija biva nagrađena peharom, kao jedan od deset najboljih mladih sportista Kragujevca. A sve to bez bazena u sopstvenom gradu. Sa manjkom treninga, vozeći se u Jagodinu, Paraćin, Potočac. Putujući vikendom, radnim danima – u noćnim satima… I tako je, vozeći se do bazena u kome bi trenirala, prešla kilometražu kao da je tri i po puta obišla zemljinu kuglu po ekvatoru…
Njen najveći san je bio zatvoreni bazen u Kragujevcu. I taj san joj se ostvario. Krenula je intenzivnije da trenira, i da na dosadašnjim takmičenjima, osvoji blizu 500 medalja, među kojima su i medalje sa državnih prvenstava (ukupno 12).
Aktuelni je državni prvak u kadetskoj konkurenciji, u disciplini 50m delfin stilom. U disciplini 100m delfin, na istom takmičenju, (Zimsko državno prvenstvo, održano u martu ove godine), osvajač je bronzane medalje. U protekloj godini, na republičkom takmičenju, u organizaciji Saveza za školski sport, osvojila je drugo mesto, u disciplini 50m delfin. Najuspešnija je takmičarka u svojoj kategoriji u centralnoj Srbiji.
Postala je član kadetske reprezentacije Srbije, u čijem sastavu je nastupala na sledećim takmičenjima:
• Prvenstvo Centralne Evrope za kadete u Slovačkoj (2012.) i u Beogradu (2013.)
• Tromeč Srbija – Slovenija – Hrvatska, u Sloveniji (2013.)
• KOMEN KUP – takmičenje mediteranskih zemalja u San Marinu (2013.)
U organizaciji Skupštine grada, na manifestaciji „Ponos Šumadije 2012“, proglašena je za najuspešniju sportistkinju u juniorskoj konkurenciji za 2012.godinu.
Trenutno, Ksenija vredno trenira i sprema se za letnje državno prvenstvo, koje će se održati od 19. do 20. 07. u Beogradu. Tek posle tog datuma, za nju počinje letnji raspust.
Sećaš li se svog prvog javnog nastupa(takmičenja) i da li si imala tremu?
To takmičenje neću nikada zaboraviti. Imala sam šest godina. Tada sam trenirala u Jagodini, u malom, hotelskom bazenu. U Nišu sam se prvi put srela sa velikim, pedesetometarskim bazenom. Imala sam veliku tremu, pre svega, od tako velikog bazena. Ali posle prve trke, 50m kraul, i prve medalje, sve je bilo lakše. Došla je i druga medalja, i krenulo je. Još tada sam znala da je plivanje to čime ja želim da se bavim.
Da li je trema još uvek prisutna na tvojim nastupima (takmičenjima)?
Koliko se god spremala i trenirala, trema je pred takmičenje prisutna. To je valjda i normalno. Drže me ti „leptirići“ sve dok ne uskočim u vodu, a tada stisnem zube i plivam najbrže što mogu.
Koji je tvoj omiljeni sladoled?
Sladoled je nešto na čemu bih mogla da živim. Ne biram. Obožavam sladoled i ne postoji granica gde bih sebi rekla: „E, Ksenija, sad ti je dosta“.
Ne volim da jedem:
Moram dobro i zdravo da se hranim. Da unosim i ugljene hidrate, i proteine, i vitamine. A tu spada i puno toga što baš i ne volim. Ne volim paradajiz, boraniju, papriku, ali uz zapušen nos i to mora da se pojede. Ono što nikako ne mogu, i čemu moja mama ne može da se načudi, jeste pica. Srećom, na tome i ne insistira!
Jedna anegdota iz detinjstva koju ćeš uvek pamtiti:
I anegdota je naravno vezana za plivanje. To je rečenica koju sam izgovorila u razgovoru sa mamom, u danu koji mi je bio prilično naporan. Išla sam posle podne u školu. Trening je bio rano ujutru, u 6 sati. Toga dana sam imala pismeni zadatak iz matematike, i ponovo trening uveče, posle škole. Morala sam posle prepodnevnog treninga da odspavam malo, a i da provežbam neki zadatak do polaska u školu. U svom tom haosu da sve stignem, javila sam se mami i panično rekla: „Odoh brzo da spavam, jer nemam kad.“ Uvek se slatko nasmejemo kada se toga setimo.
Nastavnik koji mi je ostao u sećanju:
Ove godine sam završila OŠ „Radoje Domanović“. Ovom prilikom bih želela da se zahvalim svim nastavnicima koji su imali razumevanja, i izlazili mi u susret kad god je to bilo potrebno. Posebnu zahvalnost dugujem mojoj učiteljici Mariji Perović, koja me je na zimovanjima na Zlatiboru i Tari vodila na tamošnje bazene, kako ne bih gubila kontinuitet u treningu. Takođe, razredna Vesna Đurđević je nastavnik kojeg ću se uvek sećati, jer nas je pored srpskog jezika, naučila i mnogim životnim stvarima. Njen govor na rastanku od nas, sa poslednjeg roditeljskog sastanka, često preslušavam, i hvala joj na svemu.
Mesto na koje bih volela da odem:
Maštam o Olimpijadi u Riju 2016. Volela bih da vidim Pariz, a i Amerika mi je jako privlačna.
Šta je potrebno da bi bila uspešna u onome što voliš da radiš?
Puno treninga, dobra ishrana, odmor, mnogo razmišljanja, slušanje trenera, i postavljanje najviših ciljeva. U sportu treba uživati, jer sport podstiče ono najbolje u svakome od nas. Roditelji su mi uvek govorili da ću se kroz bavljenje sportom bolje pripremiti za sve eventualne teškoće koje me očekuju u životu. Veoma je važno biti uporan. Svaki rad i trud moraju dati rezultate.
Ko ti je najveća podrška u životu?
To je naravno porodica. Roditelji i moje dve sestre. Oni su uz mene od samog početka. Delimo sve moje uspehe, ali i padove. Tu su da mi pomognu u svakom pogledu. Da me posavetuju, da me bodre sa tribina, da me uteše posle loše trke.
Kako provodiš svoje slobodno vreme?
Svaki vikend, od moje šeste godine je bio posvećen treningu, znači nikada nisam imala slobodan vikend proveden kod bake i deke, sa društvom ili sa roditeljima i sestrama! Pored treninga, tu su i školske obaveze, tako da slobodnog vremena gotovo da nemam. I na raspustu je skoro isto. Sada se spremam za državno prvenstvo i dosta jako treniram, a to zahteva i dobar odmor. Mi, plivači, do završetka sezone imamo samo tri stvari koje upražnjavamo: trening, spavanje, hrana. Inače, volim da odem u bioskop sa drugaricama, u “ Srce“ na sladoled ili na palačinke u “ Peron“ .
Osećanja koja me pokreću…
Ljubav prema plivanju i želja za uspehom me guraju napred.
Za deset godina sebe vidim kao…
Kao nekoga ko je uspeo u onome čime se bavi. Naravno, sada mislim da će to biti plivanje. Sva moja maštanja i planovi su usmereni ka plivanju. Mnogo je rada i odricanja potrebno da bi se postigao veliki, svetski uspeh. Sav svoj dosadašnji, mali život sam posvetila plivanju, i logično je da se u budućnosti vidim u tome. Naravno da bih bila presrećna da čujem himnu Srbije u svoju čast. A do tada… poželite mi sreću narednog vikenda na državnom prvenstvu.
