Znam, ponovo ćeš reći
kako sam luda.
Šta ću kada se
pod moju kožu
uvukao sumnje crv.
Vidim te i tamo gde jesi,
ali i gde nisi . . . svuda.
Venama tečeš ti,
a ne moja krv.
Znam, opet ću pustiti suze,
one patničke, teške.
U vazduhu negde osećam,
tvoje srce pripada njoj.
U svakom kutku ove sobe
tražiću tvoje greške,
i boleće me osećaj
da nisi potpuno moj.
Po ko zna koji put
biću jadna i bedna.
U očima tvojim pašću
kao ranjena zver na pod.
Još uvek mi strašno fališ,
tvojih sam usana žedna,
ali život sa tobom je kao
po vrelom asfaltu hod.
Znam, zagrlićeš me čvrsto,
biću noćas ranjena srna,
kroz misli ću da lutam.
Kao i ova noć,
i moja tuga je crna,
ali, stisnuću zube,
ponos ću da progutam.
