Prošlost se ne briše,
stoji po strani tek da
podseti da su postojali neki
dani, kroz stara zamagljena
stakla prozorska,
drema…
Paučina vremena je
ojedila, izaziva, imenom
proziva, sladi se putevima
novim, bič sudbine je šiba,
vetar odnosi njene jauke,
od prošlosti samo dve
sukobljene požutele slike,
negde u kovčežiću
zanemarenom, prašnjavom,
pod paučinom više ne vrede,
pojelo ih vreme.
Zatvaramo oči prošlosti davnoj,
tamo gde ljubav navika
postane nista večno ne traje,
vreme se potrudi da sve izbriše i
rane zaceli, kad ljubav nova
se pojavi da život nastavi da živi.
Potraže ‘tići jednom novo
gnezdo, kada se srodne duše
nađu, hrabro zakorače nad
raskršću puteva sudbine,
ne setivši se više prošlosti
ljubav baci svoje čini,
da se dvoje zavole i život zaživi.
