O zbirci poezije Zorice Tijanić, U kadru kasnog letnjeg dana – Sa Lenskim u Petrogradu, Društvo za afirmaciju kulture – Presing Mladenovac, decembar 2024. godine
Zorica Tijanić kao jedna od bitnih savremenih srpskih pesnikinja, ističe se po izražajnoj lirici, emotivnim temama i stilskom pristupu koji kombinuje introspektivne i socijalne motive. Njena poezija često dotiče pitanja unutrašnje borbe, ljubavi, identiteta i prolaznosti života, a sve to kroz bogate slike i metafore. Njen rad se može posmatrati kao sinteza tradicionalnih i modernih stilova – koristi klasične motive ljubavi i ljudske prirode, ali ih obrađuje iz savremenog ugla, dotičući se i socijalnih pitanja iz svakodnevnog i urbanog života. Stil joj je prepoznatljiv po emotivnoj dubini i iskrenosti koja se prenosi kroz jednostavan, ali snažan jezik. Ona takođe unosi elemente ženskog iskustva u svoje stihove, prožimajući ih snagom, autentičnošću i često reflektujući izazove i složenost ženskog identiteta u današnjem društvu. Zbirka poezije U kadru kasnog letnjeg dana sa podnaslovom Sa Lenskim u Petrogradu – Piteru donosi jedinstveni spoj savremene poezije i književnih referenci koje sežu u klasičnu rusku literaturu, posebno u likove iz Puškinovog Evgenija Onjegina. Pesnikinja, kroz ovu zbirku, otkriva duboko introspektivne stihove koji istražuju teme života, smrti, prolaznosti, i prisnosti sa dragim ljudima. Na poseban način evocira lik Lenskog, poetske duše i tragičnog pesnika, prikazujući ga ne samo kao lik iz prošlosti već i kao simbol poetskog života, krhkosti i večne nostalgije. Motiv „kasnog letnjeg dana“ u naslovu dodatno doprinosi atmosferi zbirke, asocirajući na period kada svetlost slabi i priroda se priprema za smiraj, što je u kontrastu sa temom života i smrti kojom se autorka bavi.
Posvećujući pesme bližnjima i reflektujući na vlastite misli, Tijanić stvara prostor u kojem se lična iskustva prepliću s univerzalnim pitanjima, a kroz prisustvo Lenskog i grada Sankt Peterburga, dočarava atmosferu ruskog kulturnog nasleđa koje nadahnjuje njene stihove. Pesnikinja u svom lirskom izrazu koristi gradske motive, posebno Sankt Peterburg, kao važnu pozadinu i izvor inspiracije. Grad nije samo mesto radnje već i simboličan prostor kroz koji se prelamaju teme prolaznosti, melanholije, i traganja za smislom. Sankt Peterburg, sa svojom bogatom istorijom i umetničkom težinom, dočarava atmosferu koja oslikava unutrašnja stanja lirskog subjekta. Putovanje kroz ovaj grad omogućava pesnikinji da stvara slike u kojima se moderno i prošlo prepliću, baš kao što se prepliću i sećanja s refleksijama o sadašnjosti.
Grad postaje mesto susreta između savremenog pesnika i Lenskog – „večnog pesnika“ iz Puškinovog sveta. Ulični pejzaži, senke koje se protežu kroz sumrak i prizori obala Neve, svi oni odišu setom, ali i simbolikom života koji neprestano teče uprkos prolaznosti pojedinca. Tako se kroz slike gradskih ulica, mostova i trgova provlači dublja naracija o prolaznosti i težnji ka večnosti, gde grad i njegovi motivi postaju ogledalo unutrašnjeg pejzaža i mesta susreta s duhom poezije i pesnika prošlosti. Nadalje, ova zbirka ne nudi samo refleksiju o ličnom putovanju, već i dijalog s književnošću i umetnošću prošlosti. Lik Lenskog, iako „sporedan“ u originalnom delu, ovde postaje ključni sagovornik, neko s kim pesnikinja deli misli o prolaznosti i dubokoj vezi s poezijom.
Kadrovi iz „kasnog letnjeg dana“ i Sankt Peterburg (Piter) u zbirci Zorice Tijanić predstavljaju spoj trenutnosti i bezvremenosti – slike jednog dana koji iščezava stapaju se sa slikama grada čija istorija i estetika odolevaju vremenu. Ovaj motiv kasnog letnjeg dana nagoveštava prolaznost, završnicu, dok Sankt Peterburg nosi težinu večnosti i nostalgije, oličavajući most između prošlosti i sadašnjosti. Grad u tom smislu postaje prostor gde pesnikinja kroz svoje stihove traži i nalazi Lenskog, a kroz njega i odgovore na univerzalna pitanja o prolaznosti i umetničkom nasleđu. Ovakvi kadrovi istovremeno evociraju osećaj sumraka, kada grad postaje mekši u bojama, ali oštriji u sećanjima i refleksijama, dok kroz pejzaž prolaze i prošlost i sadašnjost. Piter, kao grad umetnika i pesnika, nosi patinu koja savršeno komunicira sa stanjem duha kasnog letnjeg dana – trenutak pred smiraj, pre nego što letnja svetlost ustupi mesto jeseni. Ova poveznica omogućava Zorici Tijanić da kroz prizore grada i kadrove dana istraži i izrazi prolaznost i tajanstvenu lepotu jednog trenutka, dok kroz dijalog s prošlošću osvetljava univerzalnost i neprestanu obnovu umetnosti i života.
DOPISNICA ZA LENSKOG
Rekao si – ja sam onaj koji gine!
Onaj koji je intonirao ljubav –
bez dirigentske palice
u vreme kada žena nije smela da vodi.
Rekla sam – ja sam ona koja čeka;
Poslednja Petrogradska lepotica
Koja pod mesecom
blista za tvoj smrtni čas,
u kome biraš da stopiš se
sa česticama njenog srca
makar prošle stotine godina
do sledećeg života – a ja biram ovaj sada
što večan je bez tebe.
Ne vole svi heroje iz ruskih romana,
jer ko bi se onda sećao preživelih.
Rekao si – suvišan sam čovek
Moj Čajld Harold,
što služi časno u liku čudaka.
Ja suvišna žena –
što služila je srcu ludaka.
Mi tek žrtve moskovskih taština
Što šepure se u balskim haljinama
birajući partiture za libreto.
Čekajući da zasijaju pa postanu bivši.
Nego, mi u Piteru to drugačije
Tamo je čudno sve osim mene –
žene koju ne zovu Tatjanom,
Jer ne čuva pismo od voljenog muškarca
Već dopisnicu što joj je Lenski jednom poslao.
SETI SE LENSKOG
Seti se one noći u Piteru, kada smo
na starim mapama tražili Istok,
čekajući voz za Minsk.
Sastanak ni iz daleka nije ličio
na izuzetak.
Obećavao je putovanje kroz
sazvežđa ili vekove u vozu koji
je mogao proći pored nas…
Obećao si da ćeš čuvati moje prste
i da nećeš utopiti tih 700 kilometara
u tuzi ili ne daj Bože u votki.
Obećala sam da ću čuvati tvoje kosti
i da neću pustiti suzu,
Osim kada dođe vreme za to.
Seti se one noći u Minsku kada si
na starim kartama napisao pesmu
o letnjoj magli.
Prestala sam da dišem kada je ta ista
muzika stigla do tačke mojih grudi,
koje su udahnule pogrešan akord.
Sastanak se završio, a mi nismo sačekali
vesti…
Izgleda da su se pomešale dve muzike
u dva različita vremena, a ja sam ogluvela
na desno uho i nisam umela
da pročitam sa usana ono što je želeo
da mi kaže…
Pozdravi Lenskog… kada ga vidiš jednom…
U Piteru je… još uvek tamo jezdi kad je nebo
čisto…
Rekao je da će se sećati mog rukopisa
i da će sačuvati geografske karte sa Istočnom
ravnodnevnicom…
Verujem da je izmislio sve to
samo da bih naučila da čitam sa usana…
Ali znaš ti njega…
Ume on da kormilari maglinama.
U njegovim sazvežđima otisci sećanja jezde,
a ja im se još uvek radujem kad pogledam
u nebo…
SUVIŠNA ŽENA
Predelima u kojima su oblaci ispod tišine
plovila sam Nevom.
Uobičajeno mirna, tiha kao ulica pred olujnim vetrom
kad opustošena ostane – obrisaće jedno trajanje.
Ceo vek ako treba.
Ceo grad… ako mora.
Naš performans od činjenja za nesavršene;
za one čije je sećanje ostalo u Marinskom teatru
gde smo zajedno gledali Onjegina…
Ako zaboraviš Tatjanu… nemoj mene zaboraviti.
Upaliću sveću na zadušni dan
da vratim sećanje o njenom mirisu i darovima,
što ih upoređivaše sa mojim trudom
da ti udovoljim i vratim deo dobrote.
Videćeš moj lik pod svetlom
Vidovdanskog jutra u Belim noćima.
Tihu i onemelu, plaštom nepotpunosti
zaogrnutu.
Plovim za tebe…
Zasijaće bol osenčan barokom.
Neoivičen prostor u zimskom dvorcu.
Prepušten vrtlogu da ga uvije i
savije u origami i baci Nevi da
ga popije. Izabraću baš tebe
ponovo, ako me budu pitali –
ko je sledeći.
Sačuvaću te… i spustiti
u hladan zagrljaj snežne oluje.
Spustiću te duboko i tiho –
Baš pored tvoje voštanice
Što samo se čini da drži se prava.
U nežnosti najajča, a slaba
Tvoja suvišna žena
ostaje da voli, putujući na Istok.
Još neko vreme, čini se potrebna,
Jer ljubav o kojoj si govorio,
a nisi morao – podrazumevala se.
A ja tek sad vidim – eh koliko.