Juče sam ušla u jedan kafić. Kafić je bio prazan. Trebao mi je samo toalet. Otišla sam do toaleta i kada sam izlazila napolje, žena koja radi tamo mi je rekla: „Nije u redu da idete do toaleta, ako niste gost kafića“. Iznenadila sam se što joj je to zasmetalo, pa sam joj poprilično glasno i zajedljivo odgovorila: „Stvarno biste mi zabranili da odem do toaleta jer nisam potrošila osamsto dinara kod vas?! Ozbiljno?!“ Nije ništa dalje komentarisala, a ja sam otišla.
Posle sam razmišljala šta joj je to toliko zasmetalo u mom postupku. I zašto joj je zasmetalo toliko da nije htela da prećuti. Ne mislim na to šta joj je zasmetalo u mom drskom komentaru (tu mi je jasno) nego šta ju je navelo da mi zameri što sam otišla do toaleta. Srećno sam zaključila da mora biti da je u pitanju neka nadžak baba koja tako seje mržnju i ljutnju na ljude oko sebe. Kao prosečna šalterska službenica u državnoj firmi. Seje gnev po ljudima tek onako, ništa lično.
Ali ipak, budući da sam psiholog koji pri tome voli da zna kad brljavi da brljavi, pitala sam se ima li tu ipak neke moje odgovornosti kad je ona tako reagovala. Po mojoj proceni moj postupak nije bio problematičan – otići u toalet kafića iako nisi gost, i ne naručiti ništa. U šetnji si, treba ti toalet da popraviš šminku, piškiš, promeniš detetu pelene, šta god, pa uđeš u prvi kafić ili restoran na koji naiđeš. Ništa problematično.
A onda sam shvatila gde sam pogrešila. Gde je tih mojih 10% odgovornosti za svađu (jer obično čak i kada je jedan glavni krivac za svađu, i ovaj drugi ima bar 5-10% svoje odgovornosti). Moja odgovornost je bila u mojoj bahatosti. Ušla sam, prošla pored nje kao pored turskog groblja, i otišla do toaleta. Nisam je pitala čisto ljubaznosti radi da li je ok da odem do toaleta, nisam je pitala ni gde je toalet, nisam joj se ni javila, ni osmehnula, nisam je ni pogledala. Samo sam ušla u kafić i odšetala do toaleta. Nije to bila bogznakakva bahatost, ali jeste bila bahatost. I na to je ona žena reagovala.
Bahatost – kočopernost, hvalisavost, osionost, naduvenost, narcisoidnost, kaćipernost, drskost, pretencioznost, arogantnost, prepotentnost,bezočnost, pokondirenost, izveštačenost, osornost, sujeta, taština…
Često se bahatost u ponašanju podvuče ispod žita i ne primetimo je, ali uvek reagujemo na nju.
To je ono kada dete dobije opomenu sa obrazloženjem da se ponašalo tako i tako – učiteljica navede neko detetovo ponašanjene zbog koga je dobilo opomenu. I svima se čini da je dete prestrogo kažnjeno jer ponašanje koje je navedeno očigledno nije naročito problematično. Nešto što rade i druga deca. Neki običan dečiji nestašluk. Ali, ono za šta je dete možda dobilo opomenu je bilo bahatost u njegovom ponašanju, a ne konkretan postupak. Ako dete izgleda kao da ne poštuje učiteljicu, ako izgleda nadobudno i uobraženo, ako igleda ljude preko nosa, ako ima podrugljiv izraz lica, sve su to ponašanja koja vređaju, iritiraju ljude oko njega. A učiteljica možda ne prepoznaje da je to ono što joj kod deteta smeta, pa je uverena da je njegov beznačajan nestašluk veliki problem. Ili prosto ne zna kako da imenuje to što joj smeta.
To je ono kad neko kaže „Dobro, i, šta sam ja to pogrešno rekao?“, „Šta sam ja to pogrešno uradila, pa si se naljutio?“
U mnogo svađa i prepirki nije uopšte problem u onome šta je rečeno, nego u načinu na koji je to rečeno ili urađeno. Rečeno je bez poštovanja druge osobe. Kako razvijamo svoju emocionalnu pismenost, tako počinjemo da prepoznajemo i imenujemo bahatost kada je prepoznamo. Na primer, u redu je zameriti nekome na tonu kojim je nešto rečeno, iako ne vidimo ništa problematično u onome što je rečeno. Iako smatramo da je sasvim opravdano da se neko ljuti zbog nečega, možda nije opravdan intenzitet njegove ljutnje ili način na koji je pokazuje. Bitno je da naučimo da prepoznamo i imenujemo ono na šta reagujemo i da tražimo da druga osoba to menja. Razvijanjem svoje emocionalne pismenosti mi izbegavamo jalove svađe koje ničemu ne vode, kao i onaj unutrašnji osećaj „kako stalno upadam u ovakve situacije“. Drugim rečima, vraćamo osećaj kontrole nad sopstvenim emocijama i u odnosu sa drugim ljudima.
