Ovo će biti jako sebičan tekst, a taj izraz ovde stoji prvenstveno zbog svog korena – to jest, ovo će biti prvi tekst koji pišem o sebi.
Strip me interesuje još od onog trenutka kada sam preko istog naučio da čitam, sa svojih pet i kusur godina. Strip-sakupljačem i ljubiteljem nazivam se od kasne osnovne, odnosno rane srednje škole. Strip scenaristom se recimo (i pod navodnicima) nazivam od svoje devetnaeste godine, a strip teoretičarem, kritičarem i recenzentom se vičem i beležim mahom po rezimeima, CV-jima i radnim biografijama, iako sam daleko od takvog zvanja, realno gledano. Deo redakcije internet-portala „Pokazivač“ sam od novembra 2014. godine, što u prevodu znači da na istom pišem tekstove o stripu (i filmu, u početku) već tri godine, s tim što sam ovu tekuću celokupnu preskočio zbog mnoštva ličnih i inih drugih problema u koje neću da zalazim. Od samog starta imao sam set pravila koja sam implementirao konkretno u prikazu stripova koje sam recenzirao, ali cenim da je vreme da barem jedno od tih prekršim upravo ovde i sada.
Naime, sebi sam zacrtao da neću da pišem tzv. „opinion pieces“, odnosno lične impresije o nekoj većoj temi. Naravno, recenzija, odnosno kritika stripa je upravo nečije mišljenje, ali sama reč, sam termin „opinion piece“ nema adekvatan prevod na srpski. Nešto je između feljtona , eseja i lične impresije, a praktikuju ga mahom novinari na Zapadu, pretežno u (nekada) jakim publikacijama kao što su „Guardian“, „Washington Post“, „Vanity Fair“, „Independent“ itd. Odlučio sam da neću da pišem OP-ove prvenstveno zbog toga što je progresivna pro-feministička balavurdija sa Zapada bastardizovala dotične do tačke iznemoglosti. Ali, ovde kršim dato pravilo čisto da bih postavio na svoje mesto ono što rukovodi Ivana da piše tekstove, kako, na koji način, itd.
Ukratko, ovo je OP o tome kako nastaju tekstovi o stripu na „Pokazivaču“ i razlozi iza istih.
- Od samog starta zacrtao sam jedno jako bitno, nepomerljivo pravilo. Na „Pokazivaču“ ću pisati samo i isključivo o stripovima sa Balkana. Dakle, republike bivše Juge, Bugarska, Rumunija, Grčka, Turska i Albanija, sa mogućim dodatkom Moldavije i Mađarske, kao i Liberlanda (ako se javi neka dokona osoba da se tamo odseli, a da se aktivno bavi stripom). To znači da bih u idealnom slučaju pokrivao stripove čiji je scenarista, crtač i izdavač (sva tri) iz bilo koje od balkanskih zemalja. Dakle, tri kriterijuma.
- Strani autori, tj. autori van Balkana mogu da prođu samo u retkim slučajevima. Kao deo neke strip-revije budu pomenuti, jer je revija izdavana u balkanskoj zemlji i uključuje pretežno domaće uredništvo. Drugi način na koji mogu da propustim strance je ako se od tri kriterijuma zadovolje najmanje dva, uz jedan bitan detalj: scenarista uvek mora da bude Balkanac, odnosno Balkanka. Ili glavni urednik više radova balkanskih autora. Crtači mogu da budu stranci, ali je bitno da nosilac ideje bude „naš“. Iskorak odavde je ako je scenaristički delo dvojice autora od kojih je jedan naš, recimo kao „Atentat“ van Hengela i Stanića. Isto tako, delo može da bude izdato u inostranstvu, dokle god je autor pretežno naš. Primera radi, radove Mine Petrović ili Vlade Nikolovskog (knjiga o učenju crtanja i kompendijum balkanskih autora na engleskom) sam pokrivao, ali, recimo, „Valkiru“ ili „Legendu o Isu“ nisam, niti ću, jer je nosilac projekta Nebalkanac. Jezik na kome je objavljen strip je nebitan, prema tome radovi kao „Cruciform“, „The Lost Land of Ian Worman“ i pomenuta knjiga Petrovićeve prolaze. Uz to, prolaz je dobio i albumčić „Različiti svetovi“ Nikole Temkova, jer iako je većina scenarista u sklopu istog van Balkana, neke od priča su potpuno autorski njegove, a uz to je i vožd izdavačke kuće koja je „Svetove“ i bacila na papir.
- Radove na kojima sam direktno učestvovao izbegavam u 99% slučajeva, pretežno radi izbegavanja konflikta interesa. Dakle, časopisi kao „Parabellum“, „Eon“, „Stripoteka“, „Strip Pressing“ itd., mogu eventualno da budu spomenuti usput, ali nikako da budu deo podrobnije analize. Ustupak pravim samo ako sam prisutan u vrlo malom kapacitetu, kao recimo minimalna ispomoć oko prevoda ili lekture, mada i ovo u nijansama. Primera radi, jako kvalitetno odrađena monografija „Umetnost Tonija Anastasovskog“, dvojezična i tvrdokoričena sa masnim papirom, nikada neće dobiti recenziju zato što sam u njoj prisutan kao prevodilac jednog teksta, ali prisutan u smislu da se navodim kao saradnik.
- Pretežno izbegavam recenzije publikacija koje i dalje traju. Ovo znači da verovatno nikada neću pokrivati „Bosonu“, „Kišu“, „Zabavu za celu porodicu“, „MojStrip“, „Stripburger“, „Kosingas“ i sl. Izuzetak ovog pravila su serijali gde je autor potvrdio da će biti zaokružen broj albuma/brojeva, kao „Radosav“, „Projekat Venus“ i „Konstantinovo raskršće“, gde je svuda najavljen limit od tri broja. Jedini pravi izuzeci čak i pored navedenog izuzetka (rogobatno, znam) su prvi broj „Vizilsana“, prvenstveno zato što je takođe donekle potvrđen određen broj albuma, ali više zato što su sve mogućnosti da se, nažalost, neće nastaviti, kao i „Družina Dardaneli“, koja je tu gde jeste prvenstveno zbog izvanredno sporog ritma izlaženja i (takođe) mogućnosti da će se serijal ili zaokružiti ili završiti abruptno. Razlog iza ovog pravila je jednostavno nemogućnost da ispratim sve, kao i lično mišljenje da je izlišno davati presek nečega što nije ni blizu kraja, jer budući da ne znamo šta budućnost drži, ista ta publikacija može da se završi petsto pedeset brojeva nakon teksta, a može da se završi i dva broja nakon. Ovo je, takođe, delom i razlog zbog kog ne pokrivam novinski strip, i zašto autore poput Somborca pominjem samo usputno (izuzetak je kada autori novinskog stripa izdaju album, poput Stankovskog sa „Humanoidima i Kretenoidima“ ili Krnjetina sa „O’Stojom strašnim“, ili ako su im dela sastavljena u monografiju kao Mivelov „Best of Bocko“).
- Ne pokrivam strip događaje, individualne ličnosti na biografskom nivou, strip škole, strip sastajališta (uživo koliko i online), adaptacije stripova u drugi medij, niti bilo šta sem samih stripova. Odlučio sam da hoću da recenziram stripove i samo stripove, i to se neće promeniti, barem što se objavljivanja u „Pokazivaču“ tiče.
- Iako bih hteo, ne pokrivam osetljiviju materiju poput seksa, nasilja, krvi, i sl. Ovo je mahom zbog toga što u „Pokazivaču“ težimo širenju dobrih vibracija. Naravno, jako bih voleo da recenziram pojedine rizičnije stripove kao što su erotski dvobrojni stripčić „Alekta“, te „Domovinski rat u stripu“, „Super-Hrvoje“, „Bosmen“, „Kninđe“ i „Šćiponju“ i masu drugih, ali je materija izvanredno kontroverzna do te tačke da može i mene i narod oko mene da dovede u neprijatan položaj. Tako da će čitaoci „Pokazivača“ ostati uskraćeni za recenziranja, recimo, „Dick Longa“ Štefa Bartolića ili „Pepeljuge“ Beslića, ali, šta je tu je.
- Rukovođen pravilom odozgo, takođe ne recenziram stripove koje smatram znatno loši(ji)m, ali o tome nešto više dalje u tekstu.
- Pošto većinu strip-autora donekle poznajem, zlatno pravilo mi je da budem objektivan do krajnje mere kada se radi o samim stripovima. Jasno i nedvosmisleno kažem šta je dobro, a šta ne, šta mislim, šta mi se sviđa, šta može da se promeni, itd. Ovako najbolje zaobilazim konflikt interesa i imam čistu savest, jer bih radije da autor vidi konstruktivnu kritiku nego slatkorečivost. Iskustvo me je naučilo da je ovo bila možda najbolja odluka od navedenih.
- Trudim se da fizički posedujem svaki strip koji recenziram i da ga iščitam najmanje par puta ne bih li pohvatao sve što se pohvatati može. Ovako minimalizujem broj grešaka, iako se svakako neke potkradu. Takođe istražujem što je više moguće o samom autoru/autorima zarad dodatnih informacija i „tehničke podrške“. Šta ovo znači? Da bih objavio ilustracije uz svoj tekst, imam običaj da tražim naslovnu i dve nasumične table. Ukoliko ne dobijem autora, kontaktiram izdavača i pitam za isto, ili pitam da li mogu da skeniram slike iz samog stripa. Ovo mahom radim iz pravnih razloga – autorska prava i tako to.
- Pokrivam samo zvanične publikacije, dakle ništa od fanzina za sada. Jedino ako je fanzin stvarno obeležio izdavačku epohu kao „Patagonija“, ili ako je nešto namenjeno da bude fanzin eventualno ištampano kao publikacija sama po sebi, kao Strakino „Propuzilište“, ali to ostaje za videti.
- Ne recikliram tekstove koje sam ranije objavljivao. Dakle, svi tekstovi koje pišem za „Pokazivač“ namenski su pisani za njega. Izuzetak je jedino ako tekst namenim u startu da pišem za više publikacija. Recimo, nadolazeći tekst o albumu „Vitezovi susedstva“ Jordana Kocevskog i Darka Bogdanova je već objavljen u Makedoniji, a izaći će i u „Strip Pressingu“ naredne godine, ali svejedno ide i na „Pokazivaču“. Inače, isputno vredi pomenuti da su tekstovi sa „Pokazivača“ objavljeni u „Strip Pressingu“, „Makedonskoj riznici“, na „Strip Vestima“ i u „Novoj našoj reči“.
Naravno, ima tu još kriterijuma, ali valja pomenuti neke koje sam u međuvremenu korigovao i koje sam „propustio kroz prste“. Naime, kriterijum „čisto balkanski“ sam donekle popustio, te su zato recenzije većine „Rosencranz-ovih“ stripova osvanule na sajtu, iako imaju nebalkanske crtače. Takođe sam rešio da pored stripova recenziram i knjige o stripu, no ovo će tek doći. Online publikacije, barem do sada, nisam pokrivao, ali ni to nije nemoguće da se desi u bliskoj budućnosti. Jesam pokrivao online stripove koji su naknadno štampani kao klasična izdanja, poput „Knjiških moljaca“, ali nisam, recimo, pisao o „Toniju zecu“ ili „Montenegrinima“. Uz to, nisam se limitirao na pokrivanje jednog stripa po tekstu. Ako ima tematske veze, ili je gotov serijal, ili bilo šta slično, nekada bi tekst bio i o više stripova najedanput, i ovo je trend koji ne planiram da gasim. Uz to, pravilo o nepisanju op-edova ovde i sada kršim, ali ga garant ne ponavljam u narednim tekstovima do daljnjeg, barem ne na „Pokazivaču“. Top liste (pet najboljih, pet najgorih, itd.) takođe izbegavam, ali ovo takođe može da se promeni, no o tome blagovremeno. Poslednje što nisam pokrivao, a MOŽDA pokrijem u bliskoj budućnosti, jesu domaće obrade stranih likova. „Veliki Blek“ u novosadskoj produkciji, recimo. Ili „Tarzan“. Ili „Lun kralj ponoći“ (baš „strani“ lik). Dakle, bilo šta što je rađeno kod nas, ali je intelektualna svojina i originalna tvorevina nebalkanskog autora. Opet, ovo se možda promeni ubuduće, ali o tom potom.
***
Ovde valja pauzirati i odraditi refleksiju na prethodne radove. Od prvog spisanija o „Postelji od gloga“ do poslednjeg pre moje pauze, o „Blatištu“, izbacio sam 82 teksta o balkanskom stripu. Naravno, pogled na ranije tekstove jasno govori o nalaženju i snalaženju, tj. nalaženju svog jezika na novoj platformi i snalaženju sa potencijalnim problemima. Pretežno su tekstovi zamišljeni da budu stand-alone, rad za sebe, ali sam u međuvremenu formirao pojedine „kolumne“ u sklopu istih, mahom tematske ili sadržajne prirode. Ovde delim te svoje „kolumne“ u dve kategorije, jedna je tzv. „priroda publikacije“, a druga je kategorija vezana za jedan strip ili jednog autora. U prvoj grupi su kolumne „A tako smo lepo počeli“ koja se bavi naglo prekinutim izdavačkim strip-projektima i „Internacio-naši“, gde se pokrivaju stripovi koji imaju bitno učešće barem nekog Nebalkanca ili su izdati van Balkana u potpunoj izradi domaćih autora. U drugu kategoriju spadaju „Kadar po kadar“ (o stripu „Radosav“), „Početak sveta i avanture“ (zamišljena da bude o „Vizilsanu“), „Deklasifikacija“ (o stripu „Projekat Venus“), „Znatno oLJačan crtež“ (o albumskim izdanjima Mladena Oljače) i „Crossover Karambol“ (o „Družini Dardaneli“). Mogućnost dodavanju drugom tipu „kolumni“ je slaba, pošto će većina njih da se ugasi završetkom projekata, dok je vrlo verovatno da ću dodati kategoriju o knjigama o stripu glede prvog tipa. Nažalost, da se nakratko navratim na jedan od kriterijuma gore, jedna kategorija mi je ugašena u samom korenu, a zamišljena je da se zove „Nesklad ideje i egzekucije“, gde bih pokrivao lošije stripove. S obzirom na fokus „Pokazivača“ na pozitivne aspekte društva i umetnosti, bilo koji tekstovi sa negativnim prizvukom nisu poželjni. Ovo mogu da razumem, jer ipak mi ostaje platforma da pišem o stripovima koji zapravo vrede da budu pročitani, te ni po koju cenu nisam kivan na „Pokazivač“ zbog ove odluke. Mada, iskreno, deo mene će uvek pomalo žaliti za nedostatkom druge strane kritike, da se lepo izbalansira.
***
Naposletku ostaje pitanje -zašto uopšte pisati o balkanskom stripu online? Ionako ima već sajtova koji rade isto, o tome se pišu tekstovi i u novinama, časopisima, ima priloga na televiziji i na internetu, itd. Čemu trud?
Pa, „Pokazivač“ pokriva i staro i mlado, i urbano i ruralno, a pored mojih radova ima još kvalitetnih i informativnih tekstova o stripu od strane fino informisanih autora. Međutim, to su tekstovi koji su više „spiskovnog“ karaktera i koji pokrivaju veće distance u manjoj količini teksta, ili su pak tekstovi koji pokrivaju događaje i autore pre negoli sama dela. Što ih ne čini lošim, ali što je upravo razlog zbog kog sam se ja opredelio za same stripove. Strip u Srbiji je i dalje na marginama. Kako to uspeva, stvarno ne znam, s obzirom na mukotrpni trud svih strip posvećenika na domaćem terenu (o čemu povremeno govorim i u tekstovima ovde) samo poslednjih deceniju i kusur, odnosno preciznije skoro dve decenije. A isti je slučaj i u državama u regionu. Nije nam strip institucija, a delom nije zbog toga što prosečan Pera ili prosečna Petka ne znaju o domaćim radovima. Moj cilj je da deo toga prikažem prosečnom čitaocu, pa ako uspem i jednog da preobratim da kupi makar jedan strip u životu, smatraću to uspehom. Štono bi rekao Lavkraft, „verovatno ima sedmoro čitalaca koji vole ovo što pišem; i oni su mi dovoljni“.
Ali nije samo to moj cilj. Kao neko ko je i sam autor (bez maltene ikakvog uspeha), znam kako je teško progurati projekat na terenu koji za to jednostavno nema sluha i, što je najgore, ne želi da ima. A naši autori imaju neka spektakularna dela koja vrlo lako mogu da se kose sa „Nadziračima“, Milerovim „Daredevilom“, „Persepolisom“, „Mausom“, „Malim Nemom“, Tezukinim opusom, „Arzakom“, „Bluberijem“, „Kortom Malteškim“, „Tintinom“ i drugim velikanima sa svih meridijana. Spektakularna dela o kojima ima vrlo malo reči. Kao neko ko se svojevremeno ugledao na neke od ovih autora, koji je zavoleo njihove radove i koji se sprijateljio s nekima čisto zbog iskrene ljubavi prema devetoj umetnosti, hteo sam da im na ovaj način „uzvratim“ na godinama kontinuiranog rada, kao i da usput prikažem radove novajlija i potencijal koji pružaju ova nova vremena. Priznajem, ovo zvuči njanjavo i izlizano, ali je ta ideja-vodilja i dovela dotle da još-malo-pa-stotinu tekstova završi na ovom portalu, i da svi od reda budu o stripu iz našeg i iz dvorišta komšija nam. Nisu svi savršeni (u ne malom broju sam propustio neke čak ključne informacije), niti su svi u potpunosti ono što sam hteo da kažem, ali su tu gde su i ne mrdaju nigde za sada.
Za sam kraj valja reći i ovo – strip je delovanjem ljudi na sličnom terenu poput ovog mog malečkog i dalje ostao aktuelan. Preselio se sa tribina i iz osnovnoškolskih učionica na društvene mreže i na ulice, na blogove i sajtove, i što je najbitnije – u učionice i hale visokih akademskih institucija, kao i na police biblioteka. Borba za strip i dalje traje. Na velikom terenu, odnosno u pomenutim institucijama, bore se džinovi i gorostasi devete umetnosti urgiranjem za sredstva, organizacijama izložbi, festivala, itd. Na srednjem terenu bore se izdavači, predavači i autori, koji plasiraju proizvode i podučavaju nove generacije o ovom vidu umetnosti. Na onom najširem, ali hijerarhijski najnižem terenu, u rovovima, u prašini zvanoj „svakodnevica“ sa neretkim pridevom „učmala“, smo fanovi i mi, recenzenti. Prašinari u prenesenom smislu te reči. Naše je da širimo „dobru reč“ Jevanđelja po Kadru i da viralno podstaknemo nove generacije čitalaca i mušterija stripa, pritom odvajajući korisno od manje korisnog, a oba korisna od štetnog. Borba nije laka, ali je jedna od retkih gde je put do cilja počesto i užitak.
