Kada prolazimo potezom od Slavije do Kalemegdana, da li razmišljamo ko su bili ljudi koji su radili na ulepšavanju Beograda i davali mu prve obrise evropskog grada? Arhitekta Jovan Ilkić, krajem 19. početkom 20. veka, Beogradu i Srbiji, ostavio je arhitektonske dragulje, dela neprocenjive materijalne i umetničke vrednosti.
Jovan Ilkić bio je, pre svega, odličan poznavalac istorijskih stilova. Najviše je stvarao u duhu akademizma, popularnom krajem 19. početkom 20. veka, ali je odlično baratao i neobarokom, neoklasicizmom, romantizmom, neovizantijskim, nacionalnim stilom i secesijom, koja je početkom 20. veka u Evropi i u Beogradu bila sve popularnija, navodi Bojana Ibrajter Gazibara iz Zavoda zazaštitu spomenika kulture Grada Beograda.
Arhitekta Jovan Ilikić za sobom je ostavio mnogo izvedenih dela, pre svega, u Beogradu i zaista se može reći da je u velikoj meri oblikovao izgled evropskog Beograda na međi između 19. i 20. veka.
„Za javne objekte koje je projektovao arhitekta Jovan Ilkić možemo sa sigurnošću reći da su to objekti koji se nalaze u svim itinererima turističkih vodiča ili stručnim vođenjima kroz arhitekturu Beograda, jer je reč o veoma važnim arihtektonskim ostvarenjima kojima se apsolutno ponosimo“, naglašava Bojana Ibrajter Gazibara.
Jovan Ilkić (Zemun, 1857 – Nežider, 1917)
Studije arhitekture završio je kod Teofila Hanzena na Akademiji lepih umetnosti u Beču, 1883. godine i bio zaposlen u njegovom birou na samom početku karijere.
Na poziv kralja Milana Obrenovića 1884. godine dolazi u Srbiju, zbog dovršavanja radova na uređenju Starog dvora.
Radio je kao inženjer u Ministarstvu građevina do 1910. godine. Potom je sledeće dve godine radio u Mađarskoj na izgradnji kompleksa fabrike Pelman u Budimpešti.
U Beograd se vratio 1912. godine i bio aktivan do početka Prvog svetskog rata. Za tridesetak godina svog profesionalnog delovanja, realizovao je stotinak projekata i smatra se izuzetno plodnim graditeljem.
Oprobao se u različitim segmetima arhitekture, projektovao je sakralnu i profanu arhitekturu, značajne javne objekte i privatne kuće.
Počev od Doma Društva „Svetog Save“ u ulici Cara Dušana, koju je izveo u duhu akademizma, sa elementima nacionalnog stila koji se prepoznaju u biforama, preko današnjeg SKC-a, odnosno Doma oficira koji je radio u saradnji sa Miloradom Ruvidićem, koji odlikuje romantičarska arhitektura, na kome se takođe pojavnjuju bifore poreklom iz neovizantije, što zapravo predstavlja Ilkićevo sećanje na profesora Teofila Hanzena, do hotela „Moskva“, odnosno palate Osiguravajućeg društva „Rosija“ iz 1906. godine.
„Zanimljiv je detalj da Jovan Ilkić nije pobedio na konkursu za zgradu Osiguravajućeg društva ‘Rosija’, međutim naručiocima se zaista dopao njegov projekat, te Ilkić putuje u Petrograd i tamo sa Bergštreserom radi na razradi ovog projekta. Krunu njegove karijere predstavlja projekat Doma Narodne skupštine čiji završetak, nažalost, nije doživeo. Ovu impozantnu zgradu završio je njegov sin Pavle Ilkić, a ona zaista stoji u redu sa zgrada parlamenta Srednje Evrope“, ističe sagovornica Lidije Jakšić u emisiji Sve boje života.
Jovan Ilkić Beogradu je ostavio i veliki broj stambenih objekata, čemu je doprinela njegova popularnost kao dvorskog arhitekte, inženjera u Ministarstvu građevina i angožavanje u privatnom birou. Na poziv znamenitih Beograđana projektovao je privatne kuće.
„Privatne kuće bi grubo mogle da se podele u dva segmenta. Prvom segmentu pripadaju kuće u trgovačkim zonama Beograda, koje su imale su dvojaku namenu – u prizemlju su se nalazili lokali, a na spratu deo za stanovanje. Drugom segmentu pripadaju kuće građene u rezidencijalnim delovima Beograda, namenjene isključivo stanovanju“, dodaje Ibrajter Gazibara.
Prvoj grupi pripadaju kuće trgovca Pavlovića i trgovca Crvenčanina u ulici Kralja Petra. Na kući trgovca Crvenčanina prvi put je upotrebljen međusprat, što je bila Ilkićeva inovacija u tom trenutku, 1889. godine, dok su na kući trgovca Pavlovića primenjeni atlanti koji nose krovni venac, a takva je bila kuća i na broju 21 u istoj ulici, koja danas više ne postoji.
Kuće za stanovanje, kuća Milana Piroćanca i kuća u Francuskoj ulici br. 7, potom kuća koju je projektovao za svoju porodicu u ulici Miloša Pocerca, do kuće Krsmanovića na Terazijama, koja je zaista izvanredno ostvarenje, značajno budući da je u njemu osnovana i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, 1918. godine.
„Interesantno je što su svi ovi objekti različiti. Ne može se na prvi pogled prepoznati jasan, prepoznatljiv pečat Jovana Ilkića. On je svaki put bio nov, inovativan, drugačiji. Dve njegove kuće u ulici Kralja Petra stoje jedna do druge i apsolutne su različite. Po mom mišljenju to je dokaz njegovogog kvaliteta, mašte i umeća da projektuje na različite načine, a jednako kvalitetno“, ističe istoričarka umetnosti.
U ulici Miloša Pocerca br. 32, nalazi se porodična kuća arhitekte Jovana Ilkića. Sagrađena 1896. godine, poseduje važne kulturno-istorijske vrednosti. Spada u red reprezentativnih gradskih vila namenjenih porodičnom stanovanju, a s obzirom da ju je Ilkić projektovao za sopstveni dom, održava sećanje na život i rad ovog velikana.
„Kuća Jovana Ilkića koju je projektovao za sebe i svoju porodicu, u kojoj je bio i njegov atelje, zanimljiva je iz nekoliko razloga. Urađena u duhu akademizma, ona nigde nije simetrična i mislim da je njen najveći kvalitet to što je u projektovanju svoje kuće Ilkić sebi dao najveću slobodu. Inače je bio sklon bežanju od načela strogog akademizma, da mora postojati stroga simetrija, nalazi on moduse da bude drugačiji, inovativan i interesantan“, dodaje Bojana Ibrajter Gazibara.
Veliki broj ostvarenja Jovana Ilkića utvrđen je za kulturno dobro i spomenike kulture u Beogradu – kuća samog arhitekte Jovana Ilkića, kuće trgovaca Pavlovića i Crvenčanina u ulici Kralja Petra, Dom Narodne skupštine, Oficirski dom, kuća Milana Piroćanca, Dom Društva „Svetog Save“. Krsmanovićeva kuća na Terazijama i hotel „Moskva“ imaju čak i status kulturnog dobra od velikog značaja za Republiku Srbiju. Kvalitet i značaj ovih objekata prepoznati su od službe zaštite i ona su trajno zaštićena.
„Naš dug i naš zadatak prema Jovanu Ilkiću je da o njemu, pre svega, razgovaramo, pričamo o njemu i njegovom značaju, da informišemo stručnu i širu javnost svih generecija. Istovremeno naša je obaveza da sačuvamo njegova zdanja, da se o njima staramo, da ih domaćinski čuvamo. Apelujem na korisnike i vlasnike kulturnih dobara o kojima smo govorili da o njima vode računa, ali isto tako apelujem i na sve nas da ne šaramo po njima, ne lomimo prozore i da se trudimo da ostanu i za buduća pokoljenja“, zaključuje Bojana Ibrajter Gazibara iz Zavoda zazaštitu spomenika kulture Grada Beograda.
Izvor: rts.rs
