Ledeni dah se lepi
sasvim nežno
na moje tople dlanove.
Sećanja nagrizaju kosti
kao i košava što uporno duva.
Neko od gore je za tren
pokvario planove,
i uzeo mi onog
koji je jedini umeo da me čuva.
Još me boli. . .
Asfalti se tope
od teških koraka.
Iako nerado,
ipak odlazim daleko.
Ne da mi se stići tamo,
do snenih oblaka,
jer nema svrhe.
Možda ga iza kiše već čeka neko.
Još me boli. . .
Hladan vetar miluje mi
užarene obraze.
Jecaj se prolama
iz dubine grudi.
Moram se polako
navikavati na poraze,
i meni će neko
odozgo da sudi.
Još me boli. . .
Svejedno,
pre odlaska,
osmeh mi je stavio na dlan.
Svejedno,
sutra je novi dan.
Svejedno. . .
Jos me boli. . .
