Mrak. Jedino na svetu što je postojalo pre nego što u početku beše biblijska Reč. Ili bilo kakva druga reč. Mrak je nešto što se u ovo nezdravo doba iskomercijalizovalo i izradilo do bola. Ali mrak ostaje nedokučiv. Prava njegova priroda je dostupna samo onima koji ga oberučke prigrle. To su sanjari, entuzijasti košmara, halucinacija, kreiranja novih nečega iz beskrajnog ničeg, koje je uglavnom usko povezano s mrakom. A on privlači, ne da, stiska. I onda kada stisne, pravog povratka nikada nema.
Proponent, eksponent i adorant mraka, Darko Bogdanov je rešio da stvara. Tek za nijansu manje bitne činjenice jesu te da je ovaj strip crtač iz Makedonije trenutno jedno od najplodnijih imena stripa sa tih prostora, ali od one sorte za koju prosečan narod – na veliku i sveukupnu žalost – nije čuo. Radi za strano tržište – mahom su Italijani u pitanju – kao i povremene lokalne poslove koji zahtevaju njegovu ilustratorsku ruku. A iza sebe ima već dva kompletna strip albuma u Makedoniji, kao i fini broj kraćih radova rasejanih svugde po Balkanu. Impresivno za momka iz provincije (tačnije, mesta zvanog Vinica, a koje je po broju stanovnika otprilike veliko kao Svilajnac), odgojenog u sredini koja je mahom prema stripu hladno-kisela i neoprostiva.
Strip u Makedoniji je tema za sebe, jedna koja zavređuje čitavu jednu knjigu tipa „Stripovi koje smo voleli“ Zupana et al. Da ima talenta, ima, čak i na pretek. Da su aktivni, jesu, do tačke iznemoglosti. Da ima problema, ima, a samim tim što su u zemlji koja u odnosu na, recimo, Srbiju ili Hrvatsku po pitanju stripa nema stalnu produkciju i trpi manjak domaćih izdanja koliko i domaćih prevoda stranih radova – snažniji je uvoz radova iz, recimo, gorepomenute dve zemlje – ti problemi su daleko veći i daleko teži. Prema tome, svako autorsko delo poput albuma o kome će u ovom tekstu biti reči je blagoslov u malom. A ovaj blagoslov je najbolje okarakterisan kao huljenje života. U onom negativnom smislu po prosečne, inertne ljude, a u onom najboljem po umetnički nastrojene individue koje obgrljuju mrak.
„Modus Vivendi“. Način života. Adekvatnije bi bilo Oblik životarenja, ali o tom potom. Autorski prvenac Bogdanova, i verovatno jedan od retkih gde je te činjenice autor debelo svestan. U mini-prologu, ispod vorholovskog niza slika sebe, autor priča poluprenešeno o nastanku ovog dela u periodu od gotovo osam godina, završavajući mišlju – i krilaticom za koju tvrdi da je jedna od vodećih istina kojom se služi kroz život – da je svakom bendu potrebno svega šest meseci za svaki novi album, ali da za prvi najčešće treba čitav život. I čitav jedan segment života se i odvija za vreme nastajanja ovog stripa – mlad momak pun energije želi da stvara, onda odlazi na studije u drugu zemlju (tačnije, Bugarsku), te se vraća, te se sve menja, ali opet nikako na bolje, te se olovka povremeno premešta iz ruke u ruku radi rada na papiru, te stiže umor… Naravno, kada se sagleda tehnički, album „Modus Vivendi“ laiku deluje kao protraćene silne godine – papir je solidan, ali nije vrhunskog kvaliteta; format je veći od A5, ali opet dovoljno sitan za omašku; crtež je, kao i sam autor, vidljivo razvojan, i kreće se od slabijeg, pri početku, do izuzetnog, pri kraju. Ali Bogdanov ovaj svoj prvi album – igrom slučaja ne muzički, već stripovski – ne predaje zaboravu tako lako.
Jer da jeste, ne bi čitaoca zadivio jednom teškom ekskurzijom u podsvesno. Granica sna i jave, uz onu stvarnosti i halucinacije, uz onu paranoje i zdravlja, se ovde gubi prečesto. Tamni tonovi preovlađuju; album nije slučajno crno-beo. Samo ovaj kontrast može da naglasi teskobu momka sa provincije, neshvaćenog pesnika, onog koji zakopava mesečevu suzu, koji se ne da predati svojim demonima, svojim zečevim maskama i harlekinima, svojim unutarnjim i spoljnim frustracijama. U njegovom životu nema vode. Voda bi značila davanje života. U autoru je nešto odavno umrlo. Kao što i sam kaže, odavno su tu silni majstori i silne margarite, silni Dilani i Morgane, silni Edgari i Lenore. Njega proganja ružno, ružno u svetu, ružno u sebi. On priča svoju priču kroz pregršt drugih naratora, naratora koji su samo prividno življi od njega. Koji su fanfare straha i arija nepovrata. E sad, da li su svi oni sam on, ili neko drugi, ili neko treći, ili sam čitalac – to je već tajna za sebe. Ona kakvu u sebi i u sebe krije mrak.
Mrak zna. I ćuti.
Zečevi se kod njega kote. Bukvalno i figurativno. Multipliciraju se kao i maske. A iza jedne maske je uvek druga neka maska, kako Bogdanov sam naglašava. Mnogo je toga ovde izopačeno. Deset jahača, deset deteta sa kosturskim glavama, i jedna ruža. Ruža za grob. Grob čemu? Nekoj dragoj? Sopstvenom biću? Pomenutoj mesečevoj suzi? Mraku? Ne, nije mraku. Ali nečemu jeste. Prazna kuća, grob i ruža. Motivi koji se neretko preklapaju, koji se ponavljaju, pored mnogih drugih. Bogdanov kroz njih plete svoje snove, svoje prikaze, a ovi delovi su mu možda najbudniji.
A najoštriji deo je sigurno znak da je budnost loša. Narod, sa bakljama i vilama, pa pravo na umetnika. „Na vešala!“ vrišti gomila kroz pero Bogdanova. „Taj druguje sa zvezdama! Mesečinu pod kamenom čuva!“ Ovde je oset nekog Domanovića. Oset da je mrtvo more sredine u „Modus Vivendiju“ more bez vode. More gde su čamci ljudi, u stanju agonije, voženi zverinjama, prolaze pored zvezda i ni ne dotiču ih se. „Sa srećom“, kaže momak. Sreće nema.
No, to ti je život. Život ti je šešir pun pikavaca u svetu gde je muka zaraditi i jednu jedinu paru na ulici. Život ti je posezanje za polumesecom koji rida, tek dovoljno da tu suzu sahraniš, uz mrtvu ružu i beživotni osvrt natrag u kuću koju je pokorila promaja. Život je san gde te nadgleda smrt. Smrt u vidu svoje voljene. Voljene koja je smrti podklekla. Voljena koju harpije vuku na nebu dok zver odseca glavu na panju nekog odavno oborenog drveta. Sve to povremeno prekinuto naracijom nekog „nevažnog“ čoveka koji pita publiku da li se lepo smestila, da li lepo gleda tuđe muke, da li uživa u predstavi, da li hoće još.
Ovo je verovatno jedina prava tehnička konstanta Bogdanova u ovom stripu. Svaka kraća priča je presečena morbidnom ilustracijom teškom po oči i dušu. Ilustracije su prožete zekolikim individuama (fascinacija filmom „Doni Darko“ i njegovom igrarijom sa vremenom i psihom), obnaženim crnokosim blaženopočivšim devojkama, grobovima, ružama, ljudskim čamcima, maskama, nebitnim osobama koje vas svojim rečima zezaju, gule vam dušu. Naravno, sve je crno-belo, sve je grubo vajano, sve je preteško za jedno varenje i zahteva preživanje, čak bljuvanje. Ovo je način života iz kojeg je proistekao ovaj album. Ovo je Modus Vivendi albuma „Modus Vivendi“.
U simpatičnoj i relativno kratkoj tradiciji strip albuma naroda sa juga Srbije, Bogdanovljevo delo na kraju sebe sadrži ilustracije eminentnijih makedonskih strip autora, kao što su Vesna Ničevska-Saravinova, Andrej Manev, Igor Jovčevski, Nikola Temkov i Viktor Lozanov. Iako se dobro uklapaju u sam album, definitivno ne mogu da uhvate mrak samog autora. Onakav mrak kakav prati delo-prvenac. Onakve boljke koje se osećaju samo nakon više partija zgužvanog papira i bolovanja u sredini koja je dovoljno mala da se osećaš zagušljivo, a opet pregolema taman toliko da se osećaš usamljeno kao nikada u životu.
I samim tim, autor ovog teksta, i sam proponent, eksponent i adorant mraka, mora da ponudi najiskrenije izvinjenje. Zašto? Zato što ovaj tekst ne može da prenese mrak Darka Bogdanova onoliko koliko samo iskustvo čitanja stripa „Modus Vivendi“. Zato što mrak potpisnika ovih redova naseljavaju deve sa oljuštenim licima, ispijene kreature, lutke bez udova, kuće na kraju postojanja, osama kakva davi do tačke kliničke smrti, i naravno glasovi nakon gašenja računara u modernom stanu, u sklopu usamljenje zgrade, u sklopu pakla. Sve ono što ovde predvode zečevi, maske, deset jahača, harpije, čamci od ljudi, grobovi mesečevih suza i upokojena devojka zavijena u odore Sablasnog Kosača. Da, zajednički je mrak. Mrak koji ne popušta kroz život. Mrak iz kojeg smo izvučeni. Mrak u koji će nas uvući. Mrak, imenica koja ponovljena više hiljada puta gubi značaj. Ali ne gubi snagu. Nikako.
Mrak ne popušta.
