U životu se svako susretne sa mnogim gubitcima. Neki od njih su mali i ne prave neku naročitu štetu po nas, lako ih prevazilazimo i adaptiramo se novonastaloj situaciji. Međutim, šta se dešava kada osoba pretrpi veliki gubitak, onaj koji je trajan, koji nagoveštava veliku promenu u životnom toku pojedinca, onaj koji je praćen snažnim, neprijatnim i teškim emocijama?
Smrt bliske osobe, razvod, suočavanje sa teškom bolešću su situacije u životu koje spadaju među najteže gubitke, samim tim što su nenadoknadive i trajne.
Kada doživimo gubitak, emocije koje se jave služe da nam pomognu da taj gubitak prebolimo. Sve te neprijatne emocije pomažu osobi da gubitak prihvati, preboli i konačno nauči da živi u novonastalim okolnostima.
Ovim emocijama ljudi nisu učeni, tj one su nepravedno označene kao negativne i tako proglašene nepoželjnim, pa se tako smatra se da ih najčešće treba izbegavati, potisnuti.
Izbegavanjem ovih emocija, u stvari osoba gubitak koji bi uz pomoć ovih emocija lakše prebolela, isti doživljava intenzivnije i ne zna šta bi i kako sa njim radila. Na taj način se patnja produžava i sve više ometa čitav proces žalovanja.
Dominantna emocija u ovim situacijama je tuga i što je gubitak veći, odnosno što smo više voleli i cenili izgubljeno, tuga će biti izraženija. Pored tuge, mogu se javiti i šok, tj iznenađenje,bes, krivica… Ove emocije su očekivane i adekvatne za situaciju u kojoj dolazi do ostajanja bez nečeg bitnog, važnog i značajnog.
Osoba koja je doživela gubitak bliske osobe na primer, ima osećaj da tuga nikada neće prestati, ona je preplavljuje i obuzima čitavu njenu ličnost. Iako je prisutan osećaj da takvo stanje nikada neće proći, važno je shvatiti da je tugovanje proces koji traje određeno vreme i da ga takvog treba prihvatiti.
Tokom tog procesa žalovanja, osećanja koja se jave ne treba ignorisati jer što se više ignoriše, bol i tuga zbog gubitka samo se intenziviraju i produžuju. Budući da je svaki gubitak individualan i proces tugovanja je sam po sebi ličan jer svako tuguje na svoj način i onoliko koliko mu je potrebno da gubitak preboli. Neko će kroztaj proces proći za par meseci,dok će nekima za to biti potrebne i godine. Ovo nikako ne znači da će tokom čitavog procesa osoba sve vreme biti utučena i bezvoljna jer postojaće momenti kada će se osećati bolje, ali i oni kada je sećanja preplavljuju i tada se osećanje bola i tuge vraća. Sve navedeno je za proces žalovanja očekivano i kao takvog ga treba prihvatiti jer vremenom ono će dovesti do toga da bude lakše. Plač ili traženje podrške bliskih osoba, takođe su značajne za utehu jer dovode do izvesnog rasterećenja i prevladavanja novonastale situacije. Ponovo, lični kapacitet pojedinca je ono što je ključno jer neko će baš tada poželeti samoću i možda svoju tugu zbog gubitka neće prevazilaziti plakanjem. Šta god da neko izabere važno je da sebi da vremena jer tugovanje je proces kojizahteva vreme.
