Kada ljubav posmatramo kao osećanje, uglavnom ga određujemo kao prijatno osećanje koje osoba ima kada je u prisustvu osobe koju voli. Prijatnost je u ovom slučaju kriterijum na osnovu koga se određuje da li ljubav između dvoje ljudi postoji, iako postoje i oni koji prisustvo ljubavi određuju na osnovu neprijatnih osećanja, pa tako ukoliko partner u odnosu pati, zaključuju da je ljubav prisutna, štaviše spram intenziteta patnje zaključuju i o intenzitetu ljubavi od strane partnera. Razlog ovakvoj definiciji ljubavi može biti u tome što je po nekima svakom osećanju potrebna potvrda u realnosti, tj da kada neko voli nije dovoljno samo saznanje da smo objekat ljubavi odredjene osobe, već je važno to osećanje i „pokazati“. Patnja tada može biti jedan od konkretnijih načina koji su nekima dovoljan dokaz da ljubav ipak postoji.
Medjutim, ponekad je za dokaz o postojanju ljubavi potrebno konkretno ponašanje, odnosno postoje tačno utvrdjena ponašanja koja su potvrda toga da ljubav postoji. Tako se od partnera očekuje da stalno pokazuje to određeno ponašanje kao dokaz ljubavi. Problem sa ovakvom definicijom je u stvari taj što uvek postoji mogućnost da partner koji se ponaša po „zadatom obrascu“, možda uopšte i ne voli svog partnera kome je ljubav po definiciji određeno ponašanje.
Obe gore pomenute definicije poseduju izvesne nedostatke, pa je tako ljubav možda najprikladnije definisati kao odnos jer u slučaju prethodnih definicija ljubav je ograničena na odredjena ponašanja i osećanja, kao i što je odredjenog veka trajanja. Kada ljubav posmatramo kao odnos, podrazumevamo da ona postoji između dve osobe koje istovremeno uzvraćaju jedna drugoj u tom odnosu, zauzimaju aktivan stav i ulažu u izgradnju i poboljšanje kvaliteta tog odnosa. Da odsustvo odredjenog ponašanja ne znači nedostatak ljubavi, kao i da ponekad manifestovanje drugih, možda i neprijatnih osećanja ne znači da ljubav ne postoji, zapravo ukazuje na postojanost i širinu koju ljubavni odnos treba da ima. Ukoliko ga ograničimo samo na određeno ponašanje, ljubavni odnos definišemo kroz trenutak u kome se određeno ponašanje od strane partnera manifestuje. Sa druge strane, posmatranje ljubavnog odnosa kao samo prisustva osećanja ljubavi isključuje mogućnost pojave bilo kakvih drugih, možda i neprijatnih osećanja koja se mogu javiti. Osećanje ljutnje, npr u ljubavnom odnosu je možda i očekivano jer ne može se podrazumevati da u odnosu nikada neće doći do neslaganja ili konflikta. U takvim situacijama ljutnja kao emocija je adekvatna i signal je drugoj osobi da promeni svoje ponašanje. Ona ne znači da ljubavi u odnosu nema već signalizuje da je nešto potrebno promeniti i u tom smislu je i dobrodrošla sve dok izmedju dvoje ljudi postoji poštovanje i uvažavanje tuđih potreba i želja.
