„Ako završiš na psihoterapiji, gotovo je sa tobom“, „Na psihoterapiju idu samo ludaci“…
Poznate su Vam ove rečenice?
Možda i nisu, ali su dobro znane mnogima koji su bar jednom pred prijateljima, rodjacima, kolegama… pomenuli svoja razmišljanja o tome da se obrate psihoterapeutu i problem koji imaju reše uz stručnu pomoć.
I ne samo njima…
Možda su izraze neverice spoznali i oni koji su poželeli da na taj način unaprede kvalitet svog života, donesu važnu odluku i najzad „prelome“, oslobode se nepotrebnog osećanja krivice, dužnosti ili odgovornosti…
Pošto se mnogi ovde mogu pronaći, verovatno su im poznata i sva predložena rešenja koja su dobronamerni drugi imali na umu. Najčešće nisu samo drugi ljudi ti koji imaju rešenja pomenutog problema jer i sama osoba koja je subjekt ove priče zbog preteće sramote i osude, i sama istima pribegava. Budući da živimo u društvu gde je stepen emancipacije upitan, najčešće se može naići na veoma prisutnu i uvreženu stigmu o psihoterapiji koja se predstavlja kao poslednja mogućnost i nešto što po svaku cenu treba izbeći, pa je tako mnogo prikladnije „sam sebi pomoći“, „izjadati“ se komšinici ili posetiti lokalnog vrača koji za tren oka ili par magičnih susreta oslobađa od svih problema, zastoja i poteškoća u životu.
Problem sa ovakvim rešenjima je prvenstveno taj što su ona apsolutno neefikana.
Ljudi imaju potencijal da rešavaju probleme. Međutim, dešavaju se i situacije kada problem prevaziđe kapacitete pojedinca, suzi mogućnost uvida i problem izgleda nerešiv, emocije koje se tada jave možda su jake i intenzivne, pa osoba ima utisak da ju je „stiglo“ sa svih strana i nema pomoći. Ovo je situacija u kojoj tehnike samopomoći neće biti korisne i to je trenutak u kom je možda najbolje potražiti stručnu pomoć psihoterapeuta.
Odmah da razjasnimo, nije psihoterapeut neko ko će rešiti problem umesto vas za samo jednu seansu, niti ponuditi gotova rešenja za prevazilaženje istog. Uz pomoć razgovora i drugih pomoćnih tehnika koje mu stoje na raspolaganju, psihoterapeut pomaže u jasnijem sagledavanju situacije i vodi osobu ka pronalaženju rešenja. Na tom putu, jedna od ključnih stvari je podrška i empatija koje su vremenom sve jače prisutne u odnosu kljijent-terapeut. Taj lekoviti odnos doprinosi tome da osoba koja dolazi na psihoterapiju po prvi put spozna sve svoje potencijale i dođe do odgovora kojih iz raznih razloga do tada nije bila svesna. Ona može jasno uvideti koje je najbolje rešenje problema koji je tišti i uz stručnu pomoć dozvoliti sebi korak napred ka njegovom rešenju.
Tada postaje jasno da psihoterapija nije poslednja stanica na kojoj se završava. Zapravo, to je mesto na kome sve tek može da počne.
Mnogo je ljudi koji su uz pomoć psihoterapije unapredili kvalitet svog života jer psihoterapija može pomoći svakome. Nije potrebno čekati veliki životni problemda bi se počelo. Ona može biti lekovita svakome ko želi da bolje upozna sebe, svoje emocije, ponašanja koja se često ponavljaju, a ne dovode do rešenja, postane odlučniji, reši svakodnevne nedoumice, donese bitnu životnu odluku… Ne treba zaboraviti i to da je psihoterapija preporučljiva i u tretmanu poremećaja ličnosti, anksioznosti, depresije…
Sve pomenuto predstavlja sastavni deo života. Ne treba se plašiti, otpisivati ga ili osuđivati. Problemi su rešivi i većina njih ima bar jedno rešenje. Istražiti ih, sagledati i odabrati najbolju opciju ponekad je najbolje uz stručnu pomoć.
