Svakodnevno se u životu čoveka dešavaju situacije koje donose različite probleme. Većina tih problema je rešiva i ljudi ih na razne načine prevazilaze, pokušavajući da svaka problemska situacija ostavi najmanje moguće štetne posledice na kvalitet njihovih života. Na sreću, većinu problema koju svakodnevno imaju ljudi uz pomoć svojih sposobnosti za adaptaciju prevazilaze manje ili više uspešno, stičući nakon svake ovakve problemske situacije novu sposobnost prevazilaženja problema i jačajući vlastite adaptibilne snage neophodne za opstanak kako u psihološkom, tako i u fizičkom smislu.
Na samom početku, važno je napomenuti da svaki problem ima neko rešenje i da je razlika u tome na koji način i za koliko vremena osoba do istog može doći. Svakodnevne problemske situacije ljudi uglavnom rešavaju po automatizmu, čak često ine razmišljajući o njima kao zaista problematičnim u bilo kom smislu (npr. kako stići do posla, spremiti ručak…). Međutim, kada se dese one neplanirane i nešto složenije situacije u njima se najočiglednije prepoznaje razlika među ljudima u strategijama za rešavanje problema.
Postoje ljudi koji će u ovom slučaju pribeći apsolutno nesvrsishodnim strategijama tipa izbegavanja problema, poricanja njegovog postojanja ili odlaganja traženja rešenja. Već sama imena ovih strategija ukazuju na to da je upitanju pasivan pristup rešavanju problema koji ne samo da ne može rešiti dati problem, već dugoročno može ugroziti i zdravlje pojedinca koji im pribegava. Magijsko mišljenje da će problem nestati sam od sebe predstavlja karakteristiku dečijeg razmišljanja koja nikako ne može dovesti do razrešenja pomenute situacije.
Adaptibilniji i za odrasle ljude karakteristični načini rešavanja problema mogu uključivati napore usmerene na promenu spoljašnje sredine ili one usmerene na promenu subjekta, tj osobe koja je glavni akter cele priče.
Kada je su u pitanju strategije promene spoljašnje sredine, ljudi često pasivno čekaju da se uslovi sredine sami promene kako bi oni imali mogućnost da situaciju reše u svoju korist. Ova strategija nije dobra jer osim što osobi štedi angažman, najčešće ne donosi rešenje jer postoje situacije koje su same po sebi nepromenljive. Nešto adaptibilniji pristup imaju oni koji nastoje da sami izvrše izvesne promene u sredini kako bi otklonili prepreke i stigli do cilja koji su sebi postavili. Ovakva strategija osobu zaista može i dovesti do rešenja problema jer pored aktivnog pristupa, prisutano je i realnije viđenje cele situacije.
Da problem nije situacija sama po sebi, već naše viđenje tj., opažanje iste vidimo ukoliko kao strategiju za rešavanje problema primenimo baš promenu opažanja. Ukoliko problem sa kojim se susreće pojedinac sagleda iz drugog ugla, odnosno da mu neki novi kontekst koji može potpuno promeniti značenje čitave problemske situacije. Kada se to desi, moguće je sagledati i rešenja o kojima do tada i nije bilo moguće razmatrati.
Kada ni jedna od pomenutih strategija nije dostupna i moguća, neki ljudi će situaciju prihvatiti i nemogućnost ostvarivanja pomenutog cilja videti kao šansu za unepređenjem vlastitih znanja, veština ili sposobnosti. Ponekad je problem nemoguće rešiti baš iz pomenutog razloga i ukoliko osoba to vidi kao motivaciju za unapređenje vlastite ličnosti, ona će izbeći sva neprimerena samoosećanja koja se potencijalno mogu javiti jer ukoliko zaista ne shvata da je „problem u njoj“, osoba može početi da opružuje sebe, bude ljuta, depresivna ili očajna.
Pri izboru strategije, na samom početku je važno uočiti šta je problem i koji je cilj koji osoba želi da postigne. Realnim sagledavanjem čitave situacije postiže se i uvid u mogućnosti koje osobi stoje na raspolaganju, a koje direktno mogu uticati i na izbor strategije u rešavanju problema.
