Postoje ljudi koji sagledavaju uglavnom pozitivne aspekte događaja.
Međutim, većina je sklona tome da svaku situaciju vidi kao potencijalno negativnu, onu koja će se na kraju završiti nepovoljnim ishodom.
Tako oni vreme uglavnom provode razmišljajući o tome da će se dogoditi nešto loše sa čim oni nemaju kapaciteta da se izbore. Najčešći razlog njihove „opravdane“ brige je da će izgubiti ono što imaju (zdravlje, ljubav, novac, društveni status…). One su sklone mišljenju da im je suđeno da pate, pa tako neprestano brinu, strahuju i strepe od budućnosti. Za njih briga postaje odbrambeni mehanizam koji im pomaže da se nose sa neizvesnošću. Razmišljajući po principu „šta ako…“ imaju prividan osećaj kontrole koji im pomaže da se nose sa problemom oko koga brinu.
Ovakvom stavu pomaže i uvreženo mišljenje da briga kao osećanje ne može biti konstruktivna, iako u realnosti ona može pomoći osobi da reši problem. Dešava se da npr. student brine da neće položiti ispit. U ovom slučaju osoba može više vremena provesti učeći ili se može obratiti profesoru za dodatne konsultacije. Ona može smisliti više različitih načina kako da prevaziđe gorepomenuti problem i time smanji mogućnost da se negativni ishod zaista i desi. Na taj način briga je motivisala osobu da odgovorno postupi i preuzme odgovornost za svoje postupke.
Ovo je primer zdrave zabrinutosti koju od patološke razlikuje to što u ovom slučaju osoba predviđa realno moguću opasnost koja je motiviše na sprovođenje akcije koja će dovesti do rešavanja problema. Patološka zabrinutost najčešće ne deluje motivaciono, ne vodi rešavanju problema i kod osobe pojačava osećaj vlastite nemoći polako pojačavajući osećaj anksioznosti.
Ukoliko ste u nedoumici da li su vaše brige zdrave ili patološke, prvi korak je da procenite koliko je vaša briga zaista svrsishodna. O svsishodnosti brige govori verovatnoća da će se potencijalni događaj zaista desiti, zatim mogućnost osobe da uradi nešto po pitanju istog i na kraju pitanje da li zaista može da utiče na to.
Razmišljanje na ovaj način može pomoći osobi da razlikuje smislene od uzaludnih briga, proceni mogućnost vlastitog uticaja i ukoliko ta procena bude negativna, brigu otpiše kao besmislenu i nesvrsishodnu.
Ukoliko ne uspe samostalno, uz stručnu pomoć osoba otkriva povode svoje preterane brige, spoznaje i uči kako da ospori vlastita iracionalna uverenja o svrsishodnosti brige, jača stepen tolerancije na frustraciju i eliminiše disfunkcionalna ponašanja koja doprinose održavanju hronične zabrinutosti.
