Kada se pomene pojam „Igra“ većina ljudi ima asocijaciju na prijatnu aktivnost za koju najčešće vezuje detinjstvo, bezbrižnost i opuštenost.Kada su odrasli ljudi u pitanju pojam „Igre“ u psihološkom smislu najčešće se odnosi na medjuljudsku aktivnost u kojoj je pravi cilj te razmene prikriven i neizrečen jasno i očigledno. Ovaj pojam iako relativno nov, brzo je pronašao mesto u svakodnevnoj komunikaciji, te se danas veoma često u svakodnevnom razgovoru može čuti da je neka osoba pokušala nekog da uvuče u svoju Igru.
Da su inicijatori neke od Igara ljudi najčešće nisu svesni ili to ne priznaju kako sebi, tako ni drugima. Radi se o tome da koliko god se trudila da nastupi odraslo i racionalno, na psihološkom nivou osoba može biti sklona da šalje signale koji predstavljaju vrstu mamca za sagovornika koji bi trebao da postane aktivni učesnik Igre inicijatora. Da li će se ova Igra zaista i odigrati zavisi od osobe kojoj je mamac upućen odnosno od toga koliko je motivisana da preuzme jednu od unapred dodeljenih uloga. Kako bi ovaj mehanizam postao jasniji, zamislimo osobu koja je na samom početku studija. Pri odabiru fakulteta ona je bila u nedoumici izmedju svog izbora i roditeljskog predloga. Na kraju je ipak donela odluku i izabrala roditeljsku opciju. Na samom početku se susrela sa neuspesima, postala demotivisana i razočarana. Na ovakvo njeno ponašanje roditelji reaguju zabrinutošću i pojačavanjem podrške. Na ovakve poteze roditelja ona reaguje optuživanjem i okrivljavanjem njih za svoj „pogrešan“ izbor na šta oni reaguju samooptuživanjem i osećajem krivice. U čitavoj priči poenta se nalazi u sekundarnoj dobiti jer izborom fakulteta po roditeljskoj želji, ova osoba je sebi ostavila prostor da potencijalni neuspeh izazvan vlastitom nesigurnošću ili možda neradom, opravda greškom i lošom procenom svojih roditelja što u slučaju svoje samostalne odluke ne bi imala mogućnosti. Na ovaj način osoba je sačuvala pozitivnu sliku o sebi u vlastitim očima i sprečila ili bar umanjila štetu u nivou samopouzdanja koji ima.
Ovaj primer objašnjava način na koji osoba može koristiti Igre čitavog života. One predstavljaju vrstu bega od realnosti i uvek imaju neku vrstu skrivenog motiva jer ono što ih odvaja od neobaveznog razgovora je psihološka dobit koju osoba nastoji da ostvari i tendencija da se drugi predstave kao krivci za vlastite neuspehe ili nekompetentnosti. Psihološke Igre ne samo da se dešavaju u porodičnom okruženju, već ih ima kako medju ljudima u kolektivu, tako i u ljubavnoj ili prijateljskoj vezi. One su jedan od načina na koje ljudi organizuju vlastito vreme jer su zanimljive, ali i lako se mogu pronaći partneri za učešće u njima.
Budući da najčešće osoba nije svesna svog igračkog potencijala, ona ne priznaje da je tome sklona. Uglavnom se dešava da kada njeni skriveni motivi budu prepoznati i transparentno joj predstavljeni, ona odbija da poveruje u to i zauzima ulogu iz koje očekuje da bude spasena i zbrinuta na način koji potencijalno može predstavljati poziv na ponovni ulazak u Igru. Kako bi se izbeglo ulaženje u Igre, najbolje je svaku poruku za koju sumnjamo da ima skriveni momenat prebaciti u očigledan i trensparentan oblik u kome se drugoj osobi jasno stavlja do znanja da nismo pogodni za takvu vrstu razmena.
