U rana svitanja gde se zorom novi dan umiva
na belini postelje kao srna ranjena i sklupcana
u položaju fetusa, grleci ramena sopstvena
svoju bol u duši čuva, ne dajući joj da iščezne.
U rana svitanja, kad budjenjem sunca
novi dan radja se kao i tamo negde
neki novi život, biljke plod, zveri rod
njena patnja ne utihuje, jača postaje.
U kasnim smirajima kada sve kao da zamire
gde tek poneko ostane da sa zvezdama druži se
I s mesecom svoje tajne i nadanja deli
I ona se, kao dete majčinom poljupcu, razveseli.
Jer noc za život drugi stvorena je,
dan joj tugu svetli dok noc skriva je.
Svaka zvezda ime njegovo je
I sjaj meseca seti je na oči jedne
Koje su joj zivot dale pa nestale,
ruke sto su telo stiskale i milovale.
Usne sto su tim telom istim plovile,
brod jedini na njenom moru bile.
Svaku buru lomile, talase krotile
morsku ćud pobedile, zavolele
I otišle… Drugim pucinama,
morskim hridima, jakim stenama.
Da sreću potraže, htenja skrivena ostvare
dok ona ostala je samoće čari da spoznaje.
Od sviju sklanja se kao da ukleta je
glavu poginje da ne vide se oči ispijene.
Srce lomno iznova da sastavi,
pokuša da zašije ga, za grudi zalepi.
Al zalud pokušaji, ruka koje srce uništi
slomi i povredi, ista ona koja ga uzdigne
pa na zemlju potom baci, može
njegov isceljitelj i postati.
