Ništa posebno na njima nije,
al’ ta običnost je ono pravo.
Očiju sjaj sve loše skrije,
rumeni obraz – znak da je zdravo.
Odeća skromna, posve čista,
kao i njihova mala duša.
Imaju malo, al’ sreća im blista,
svako od njih starijeg sluša.
U uglu sobe tek poneka
igračka stoji,auto ili lutka.
Stoji danima, na njih čeka
da izbave ih iz tog kutka.
U kući trošnoj, oronuloj, staroj
ipak toplina godinama vlada.
Ljubav ne tinja, gori jačim žarom
više no što gorela je ikada.
Samo neka je kažu zdravlja,
drugo im ništa važnije nije.
Mati i otac kraj uzglavlja
dok se miran sanak snije.
Na drugom kraju istog sveta
gde se suprotnim životom živi,
kažu mnogi kakva je šteta,
premda su njihovi dani sivi.
Zatočeni u sopstvenoj koži,
svetlosti dan u grudima tama
dok se sreća novcima množi,
na počinak često odlaze sama.
Ne meri se sreća ko koliko ima
i šta može stvoriti rukama svojim.
Zalud sva bogatstva kad srcu je zima
i kad čoveka ne učini boljim.
Sreće nije bilo – skroman narod ne osta,
ne saznaše čeljad šta se smatra vrednim.
Od sviju nas „pošten“ svet posta,
sve više bogatih, bez časti – bednih.
