Toplog li leta,
hladnih li ljudi.
Na licima samo
tek vidljive studi.
Praznih li duša,
srce ni ne kuca.
Dani brzo lete,
sve po šavu puca.
Bolne li dece,
depresivni mladi.
Tek poneki stvor
živeti je radi.
Vrag je uzeo maha
pa nema dalje.
Svak’ je bez daha
lošu poruku šalje.
Jutra se sa večerima
tako brzo spoje,
pa se čini svima
da u mestu stoje.
Svi su dani isti
U žurbi i vrevi,
tek ponekad čoveka
život razveseli…
Al’ na tren samo,
jer dalje se mora.
Čeka negde tamo
neka briga nova.
I tako u krug,
na satu u uglu
pesak brže curi,
ne krije nam tugu,
negde mu se žuri.
Da l’ da malo zastane
kao nekad lane?
I da život sadašnji
živi prošle dane…
Bezbrižne i smele,
vesele, bez mane,
kad su ruke htele
svake voćke rane.
Kad su srca znala
šta je vrednost prava
dok se u dva kvadrata
najčistije spava…
Iskreno se smeje,
odiše milina.
Na koraku svakom
vladaše toplina
svakoga bića
staroga i mlada,
a sada je sreća
u svetlima grada.
Često lažni osmesi
s očima bez sjaja.
Na ulici jača je
pseća graja.
Radost nas sada
vodi ka bedi,
jer sve što ona nosi
ničemu ne vredi
Brzo se pokosi
i začas izbledi.
