Miris asfalta posle kiše
radost neku srcu budi.
Podrhtava, treperi, uzdiše,
sa duše zbaca teške studi.
A potom….
Donosi negdašnji zvuk sonate,
napisane u pijanoj noći,
na kafanskoj salveti u kasne sate,
sa hodanjima kroz čežnju u samoći.
Odsvirane na staroj gitari,
do nekoć beše zaboravljena u uglu.
Trzaj prašnjavih žica zagospodari,
rasplete po telu tugu.
Pod prozorom nizaše se reči
o noćima što se pamte,
zvuk gitare srce ne leči,
ne zasijaše oči plave.
Žedna duša se ne napi
gutljaja za kojim izgara dugo.
Gitara opet u uglu skapi,
a što bi, što bi drugo?
Jutra i večeri dele se u samoći,
pale se i gase svetiljke sa trema.
Izgubljeno lane, ranjeno u noći
osta pesma na gitari jednoga boema.
