Jelena Vukelić, profesor filozofije iz Sombora, već nekoliko godina se uspešno bavi pisanjem aforizama. Deo je zbirke „Aforizam i žena“, a njeni aforizmi su objavljivani u Večernjim novostima, kao i u drugim štampanim, ali i elektronskim satiričnim časopisima. Pored aforizama, objavljivala je pesme u nekoliko zbornika savremene poezije, eseje na razne teme, ponajviše vezane za stanje kulture u savremenom društvu, a pojavljuje se i kao recenzent dve knjige, zbirke pesama „Kada se snovi sruše“ Borislava Kosanovića, kao i zbirke priča „Vuk u priči“ Aleksandra Čotrića, jednog od vodećih srpskih aforističara.
Pisana reč je često način kojoj mnogi mladi ljudi pribegavaju, pokušavajući da iskažu svoj stav prema okruženju i stanju u društvu. Svedoci smo pojave sve više stranica na društvenim mrežama, blogova i sličnih pojava gde mnogi traže mesto pod suncem pokušavajući da kroz razne oblike obraćanja pisanom rečju pošalju poruku onog što nose u sebi.
Otkud aforizam kao način obraćanja i koliko se pronalaziš u toj formi pisanja?
U početku ni sama nisam bila svesna da je to što pišem aforizam. Za mene je to prosto način razmišljanja u kome se maksimalno pronalazim, odnosno to je ona forma izražavanja koja najbolje oslikava moj pogled na svet, ono što imam u sebi, pa na posletku i konkretnije oblasti života i društva kao što su politika, međuljudski odnosi, materijalna situacija itd.
Radeći jedan period u somborskoj gradskoj biblioteci, dolazila si u susret sa raznim književnicima, između ostalog i sa aforističarima. Koliko iskustvo starijih kolega može da pomogne u napredovanju i koliko je uticalo konkretno u tvom slučaju?
Što se tiče mog boravka tokom ne preterano dugog perioda u Gradskoj biblioteci, mogu da kažem da sam imala tu sreću da svoje iskustvo obogatim upoznajući i srećući se sa nekoliko istaknutih Somboraca u književnom svetu. Nadalje, kada su u pitanju aforističari, ali i još neki, moram da kažem da su ta poznanstva, sticajem srećnih okolnosti, stečena u ranijem periodu, pre mog angažovanja u biblioteci, te da sam svoje lične kontakte iskoristila da te ljude predstavimo somborskoj publici. Što se tiče drugog dela pitanja, najkonkretnije i najkorisnije savete sam dobila od Aleksandra Čotrića i trudila sam se, kao što se još uvek trudim, da ih primenjujem kad god nešto radim vezano za aforizam.
Aleksandar Čotrić je jedan od najuspešnijih aforističara savremene srpske književnosti. Kako je došlo do saradnje sa njim i koliko ti je to iskustvo bilo značajno za dalji rad?
Do saradnje sa, za mene zaista najboljim aforističarem na ovim prostorima, došlo je kroz jednu drugu priču, odnosno kroz moje političko interesovanje i angažman. Međutim, to je bio samo početni zajednički imenitelj, Čotrić je prepoznao moja razmišljanja i podstakao moja nastojanja da ih pretvaram u pisanu reč, te da ih plasiram širem okruženju. Tako je došlo do toga da napišem recenziju za njegovu knjigu „Vuk u priči“. Počastvovana sam ukazanim poverenjem, ali sam i veoma ponosna jer je glavni junak te knjige naš sjajni književnik i političar Vuk Drašković, koji je za mene apsolutni heroj društva u kom živim.
Posebno zanimljiv projekat je knjiga „Žena i aforizam“, u kojoj je uspešno predstavljeno više tvojih aforizama. Priređivač knjige, Deana Sailović je na interesantan način unela nešto novo u aforističarske krugove u Srbiji, ali i regionu.
Pored promocije većeg broja autora, koliko ta knjiga može da ima uticaja da se i druge žene nevezano ta starosnu dob, ozbiljnije posvete aforizmu kao književnoj formi?
Idejni tvorac te knjige je Deana Sailović. U knjizi je zastupljeno oko dvadeset aforizama svake autorke, a sve to po izboru samog priređivača. Ne znam koliko je to podsticaj da se i druge žene ohrabre po tom pitanju, ali ono što mogu da kažem jeste da je knjiga svakako doprinela tome da se publici pokaže da i žene mogu da pišu jednako kvalitetne aforizme kao i muškarci, uprkos tome što su u mnogo manjoj meri zastupljene na toj sceni.
Dokle se stiglo sa promocijom knjige i ima li novih promocija u planu u skorije vreme?
Prva promocija je, na zadovoljstvo verujem svih nas, održana u Beogradu, u Udruženju književnika Srbije i imala je odličan odziv i reakcije kod publike. Nakon toga je održana još jedna promocija u Sremskim Karlovcima odakle je g-đa Sailović, a nadam se će biti prilike da se okupimo i predstavimo i u nekim drugim gradovima.
Da li imaš u planu, u nekom budućem periodu, objavljivanje samostalne zbirke aforizama?
Konkretnih planova za samostalno izdanje aforizama još uvek nemam. Za sada nastojim da ih pišem i da se u tome izverziram koliko god mogu. Kada prikupim dovoljno kvalitetnog materijala na kom će moći da se izvrši selekcija, moguće je da ću početi da razmišljam i u tom pravcu.
Aforizam svakako ima, na satiričan način, najdirektnije poruke, pogotovo kada je u pitanju aktuelna situacija u društvu. Stanje u kulturi i briga države za istu je na najnezavidnijem nivou gledano decenijama unazad.
Može li angažovanje književnika svojim stvaralaštvom, ne samo aforističara, da bar malo ukaže na problem i da poboljša veoma loše stanje u kulturi?
Književnici, aforističari, pesnici ali i ljudi uopšteno iz sfere kulturnog stvaralaštva, kao jedan vid intelektualne elite, uvek su ukazivali na loše stanje, ne samo u kulturi, nego i u društvu u kome živimo. Na žalost, ne mogu da kažem da je to dovelo do bitnijih promena, ali apsolutno podržavam takav vid društvane svesti, kao što smatram da nikako ne treba zatvarati oči pred ružnim slikama iliti narodski „podvijati rep“.
Kao profesor filozofije i aforističar, sigurno imaš zanimljiv i drugačiji pogled na sveopšte stanje koje nas okružuje. Uprkos opštem sivilu, koja bi bila poruka svim mladim stvaraocima koji žele da se ozbiljnije upuste u književne vode, pogotovo u „disciplinu“ zvanu aforizam?
Znate kako se kaže, „kakvo sedište, takvo gledište“. Sve je to potpuno individualno. Što se tiče toga kad shvatanja o svetu, odnosno bolje reći o društvu oko nas, iskazujem kroz aforizam, mislim da je to ljudima interesantno, pa i smešno u pozitivnom smislu. Takođe mislim i da velika većina tih ljudi ne ide dalje od toga, dublje ispod površine i to me veoma rastužuje. Smatram da je problem našeg naroda taj što nismo naučeni da mislimo i razmišljamo svojim glavama, dokaz za to je upravo sadašnja vlast koju smo sami birali. Moja poruka, ne samo onima koji bi želeli da se upuste u pisanje, nego načelno, jeste da za početak svi mnogo više vremena posvete čitanju „proverene“ literature kako bi obogatili rečnik, jezik, misli. Možda jeste kliše, ali ako svako poboljša nešto u samom sebi i društvo mora postati bolje, jer društvo smo mi, a toliko možemo.
Hvala ti, Jelena, na izdvojem vremenu i intervjuu za Pokazivač.
B. K.
