Krov zgrade. Prisvojila sam ga u noćnim satima. Usput, ne primam goste i ne dočekujem ih. Vrlo je važno da to zapamtite. Ispružila sam noge, zapalila cigaretu i pogledala u nebo. Neverovatno, zar ne ? Na nebu su skupa, a tako deluju usamljeno. Sijaju. U pravu ste. I vode nas, čak i kada zaboravimo kuda smo krenuli. Da, mogli bismo reći da one više veruju u nas nego mi sami. Ponekad čak odlaze u ludi provod, pa se zapiju i onda padnu. Zatrepere i nestanu na kratko.
I one se odmaraju. Umore se od silnog posmatranja, čekanja, praštanja. I one govore. Jasno i bez poštapalica. Kad god žele da nas pozdrave, zablicnu tačno dva puta. Ako nema dovoljno svetla, ruka se nađe u ruci zvezde. One uvek trepere. I kad su srećne i kad su setne. One se bore protiv mraka. Hrabre su. Ne beže od odrastanja. Vole. I onu do sebe. I one koje su kilometrima udaljene. Smeju se. Plaču. Govore glasno, samo zato jer se plaše tišine. Visine ih bodre.Tamo su svoj na svome. Hajde, pitaj me !
- Izvolite ?
- Jednu zvezdu, molim !
