Stajao sam uglu. Izdvojen, kao i obično. Posmatrao sam prolaznike. Na njihovim licima sam video sve ono čega na mom nije bilo odavno: osmeh, vedrina, isijavanje nade, poleta, mladosti, života. Sve to ne bi bilo čudno da nisam tek zagazio treću deceniju. Prilično rano da bi se razmišljalo o smrti? Kako za koga. U grudima je se još uvek oglašavao moj kamen spoticanja, potmulo, jednakim ritmom već godinama. Bio sam svestan da nešto nije u redu, nije to bila bolest fizičke prirode, bio sam zdrav (kažu da je to dovoljno za svu sreću, e tu greše, i to abnormalno), bio sam mlad. Falilo mi je srce i duh. Srce se moglo nekako i izigrati i prevariti, ali duh se nikada ne može nadomestiti ili zameniti ukoliko na vreme ne dobije svu potrebnu hranu da bi iz pupoljka izraslo u prekrasan cvet. Svoj sam zalivao gorkim rečima koje sam dobijao svakodnevno, mržnjom, prezirom, gađenjem. Od jedrog pupoljka koji je mnogo obećavao ostao je samo sasušeni patrljak na mestu gde je trebala da bude čarobna orhideja. Preskočio sam leto i jednostavno uskočio u poznu jesen života kada čoveku više nije preostalo nikakvih želja ili nada da će se neke stvari promeniti. Kako bi i mogle da se promene kada je svaki moj pokušaj da se trgnem iz učmalosti bio osujećen na samom startu i teškim rečima posečen do korena, koji je zatim zalivan novim dozama gorčine i očajanja sve dok na kraju ne bi preostala uvela, ubijena biljka na mestu gde je trebala da izraste nova grana, sa novim plodovima, uspesima i novom srećom.
Ponekad sam sam sekao grane na kojima sam stajao, neobjašnjivo, čak i da mogu da objasnim, teško da bi iko uspeo da razume rapsodiju koju sam komponovao, dodajući nove note užasa i pakla svakog dana.
Kako za duh nije bilo nade, ostala je još samo jedna opcija, reprogramirati srce. Tog posla se latio moj prijatelj, jedan od retkih koji je ostao uz mene tokom svih ovih godina koje me nisu štedele. Bio je doktor. Kardiohirurg za psihu svakog srca. Ljudi se prečesto zanesu pa pomisle da su iznad Boga, iznad sunčeve svetlosti, da su bitniji od vode, od hrane, od vazduha i da je ceo svet njihov, da mogu rešiti svačiji problem ma koliko težak bio. Umislio je da je najbolji u svom zanatu, ja sam umislio da sam nepopravljiv. Obojica smo grešili. Sudbina je takva, svakog dana je pišemo a ne pomičemo se od početnog pasusa.
Završna kontrola pred operaciju pod totalnom anestezijom. Upaljač? Tu je. Cigare? Uvek prisutne. Koji dinar za anesteziju? Spakovan. Pakovanje kondoma za slučaj da operacija bude uspešna? Kupićemo usput. Bromazepan za slučaj da bude neuspešna? Pet komada za svaki slučaj. Poslednje čega se sećam pre omamljivanja su par njegovih reči ohrabrivanja i puna čaša čarobne tečnosti od koje telo postane mlitavo a svest slaba. Operacija je mogla da počne. Dovodio je asistenta koji će biti dežurni te noći na najtežem zahvatu u njegovoj karijeri. Prekrasna crnka. Poznavali smo je obojica. Želeli smo je obojica. Ni jedan je nije imao. Prvi rez je načinjen. Par osmeha i poneka reč šapnuta više na uho nego u uho bile su dovoljne za sledeći korak, postavljena je ona smešna spravica koja koja drži rebra razdvojena da bi se moglo pristupiti izvoru svih teskoba i gnušanja, krvnoj pumpi, glavnom motoru ljudskog organizma. Najteži deo je tek predstojio pred nama, doca se udaljio i prepustio me u nežne i nevešte ruke mlade asistentkinje. Ipak je imala dobro oko. Jedan pogled joj je bio sasvim dovoljan da uoči u čemu je problem i koji deo srčanog mišića treba odstraniti. Jednom za svagda. Prepustio sam se, čak i da sam hteo da se opirem ne bih bio u stanju. Anestezija će delovati barem još par sati. Sečenje je bilo izvršeno, trebalo je sada sve vratiti u funkcionalno stanje. Tih par minuta nakon što je spustila skalpel i povukla rez duž najdragocenijeg organa bili su večnost, ostao sam bez daha. Znala je svoj posao i kako izvršiti reanimaciju. Veštačko disanje je bilo uspešno izvedeno, ali nije imala nameru da se tu zaustavi, nastavila je.
– Idemo na neko mirnije mesto? -upitala je.
– Gde god poželiš. – nisam imao potrebe da se bunim. Bila je sve što sam želeo u tom trenutku. Moralnih blokada je odavno nestalo.
Sa operacionog, kafanskog stola prenela je moje telo u svoju operacionu salu. Bila je uredna, mirišljava, sa jednim jedinim posterom grupe Queen. Sve u svemu bila je to prostorija kako bi uglavnom trebalo da izgledaju sve sobe devojčica.
-Jesi li spreman? – još jedno pitanje drhtavim glasom upućeno.
-Šta ti misliš?
Zašivanje otvorene rane u grudnom košu trajalo je celu noć, koncentracija joj je popuštala, konac i igla su ispadali iz šaka kojima ih je posle tražila opipavajući u mraku celo moje telo. Operacija je bila uspešna, dva zadihana, preznoje tela su ležala jedno kraj drugog. Jedno je uspešno preživelo najteži momenat u životu, drugo je odradilo rutinski svoj posao.
Zagrlila me je i zaspala. Šteta što sve medicinske sestre nisu ovakve, pomislio sam. Jutro se ponovo rodilo. Polako sam se izvukao iz njenog zagrljaja, ogrnuo bolesnički mantil i uputio se ka prozoru. Jutra nad Beogradom stvarno umeju da budu divna. Uhvatio sam svoj odraz na prozoru, bio mi je čudan a opet skoro poznat, kao da sam ga nekada već video, ali je ipak jedna sitnica na njemu bila čudna.
Bio je to osmeh.
