Ustajem i odlazim … na recepciji pitam plavu matorku da li u ovom hotelu ima još restorana.Jer polako mi je dosadila zdrava japanska riblja hrana u hiljadu oblika. Možda je onaj suši od sinoć bio stvarno ukusan ,ali shvatim da sam ja ipak –Srbin.Čudno je to kako samo po nekim navikama i sl. Stvarima shvatima odakle smo … Otvaram vrata … predamnom puca novi restoran … mora da se ovako osećao Kolumbo kada bi našao neko novo ostrvo … zamračena prijatna atmosfera ,na uhu je setno vrištao jazz .Prilazim slatkoj šankerki sa dva repa u stilu „Pipi duge čarape“ i zapitah je može li se ovde jesti na račun moga druga ,kome već dosta dugujem,a kome treba da odradim neke važne i komplikovane stvari…Ona odgovara… naravno … uzimam neki meni … ništa ne razumem …ona se smeje i otrže mi taj meni iz ruku ,dade mi drugi ,onaj engleski… kako li Pipi samo zna…
Odlazim do stola na uglu kod koga je bio mali zeleni bazenčić sa balonima koji putuju ka gore… Pitam je koje je njihovo nacionalno piće i koje je najbolje… sa njenih usana začu se –Tiski i razvuče se osmeh .Naručih konačno nešto sa mesom i počeh da okrećem glavu okolo … Mesto je bilo puno nekih plavuša koje se drže okolo i piju krigle piva ,potajno se nadajući da će im prići neki Italijančić kome žena i deca već odavno spavaju kući .
Pomislih na to kako je jedan moj drugar opisivao taj osećaj da si kao vanzemaljac upao na „žurku“ … Setna nota jazz-a tako se idilično uklapala u ovo mesto da pomislih da sam u nekom filmu ,gde mi fali samo šešir i olinjali kišni mantil .
Da li i one ponekad priželjuju da im se nešto desi ,čim ulaze i nesigurno čukaju ekrane na svom telefonu.Telefon ,ta čudesna glupa sprava za koju postajemo vezani možda najviše od svih ostalih glupih tehničkih stvari sad se vrteo među mojim prstima .
Kelnerica donosi tu kriglu piva koje ne osećam ,jer klizi kao voda ili sam oguglao ,jer mi nije dovoljno jako.
Očigledno su potrebni eoni da čovek se u ovoj zemlji najede …
Počinjem da meditiram gledajući one balončiće na zidu … iza piva koje je takođe lepršalo njima.Pomialih kako lep tren kada si samo ovde ,ta me scena pomalo hipnotizuje … iza tog stakla vidim neki par … on se trudi prema govoru tela… a ona polako pokretom ruke otkriva vrat… ne znam zašto ali ja i dalje hipnotiziran gledam u njega ,pomislih na monolog Al Paćina i lagano se nasmejah … pomislih na nju … zar mora uvek da nešto komplikuje ,zar mora da bude tako teško…
Primećujem pogled neke štreberke koja lagano zabacuje kosu i namešta naočare, po crtama me podseti na jednu ,negde u svetu svi imamo blizance…
Zaboravljam šta sam i naručio , dok Pipi se provlači između stolova i nosi mi jelo… Gospode zar ovde sve pohuju !
Čudno je to da kada sam došao u ovu zemlju sam nekako opsednut hranom ,ne znam šta mi je ,kući skoro i da ne jedem ,samo radi reda.
Ovde su ljudi onakvi kakvi bi mi bili da se turci nisu mešali sa nama .Generalno slični ali organizovaniji i diciplinovaniji od nas .Jednostavno tihi,mirni i po potrebi krvoločni, kao i svi Sloveni .Žene su im generalno zgodnjikave i lepe … O Bože da li ja to postajem Kloe ( Borilački klub) ,kakva razlika sem što ona zna da brže umire .
Opet se smejem, i pomišljam da li sam ja to usamljen ili uživam da sam sam.
Svojim fonom kao šiparica slikam ,ovaj put raskomadano meso pred sobom ,koje me bezobrazno podseća na nešto drugo .Konačno jedem i na brzinu odlazim ka vratima kako bi se vratio na sprat ,ali ipak u uglu na recpciji dočeka me jedan topli i uvežbani osmeh nove, naravno plave recepcionarke.
