Društvo je veselo. Još iz daleka Venecija počinje da osvaja. Čujem žagor na sedištima ispred nas; ni drugi nisu ravnodušni. Usklici, uzdasi i oduševljenje, uobičajen eho kada se prvi put vidi Venecija.
„Serenisima“, ili „Kraljica Jadrana“, izgrađena je na 118 ostrva na ušću reke Brente u Venecijansku lagunu. Nekada prestonica Mletačke republike i vodeća pomorska sila na svetu podignuta je na jednom od najpovoljnijih mesta za trgovinu između Istoka i Zapada. U 18. veku biva pokorena od strane Napoleona, a od 1866. udružena je sa Kraljevinom Italijom. Danas je jedna od najposećenijih destinacija Italije i jedna od vodećih turističkih atrakcija sveta.
Iskrcavamo se iz Vaporetta i posle svega nekoliko koraka nailazimo na jednu od glavnih znamenitosti grada – Most uzdaha. Venecija ima preko 400 mostova. Oni su u prošlosti najčešće korišćeni za prelaske na konjima tako da su napravljeni kao jednostavni prelazi bez stepenica. Most uzdaha potiče iz 17. veka. Podignut je da bi povezao stari i novi zatvor, sa dve različite strane kanala. Naziv duguje Bajronovoj ideji da su zatvorenici uzdisali kada su ga prelazili jer su tada poslednji put imali priliku da vide svetlost dana. Legenda kaže da je jedino proslavljeni ljubavnik Kazanova uspeo da pobegne iz ovih tamnica.
Posle svega nekoliko koraka nailazimo na dva granitna stuba koji označavaju početak glavnog trga grada. Ukrašeni su krilatim lavom – simbolom svetog Marka i statuom svetog Teodora – prvog zaštitnika Venecije. Prema legendi, svetom Marku se nekom prilikom javio anđeo u obličju krilatog lava i obavestio ga da će na ostrvima, u laguni, biti podignut grad koji će ga slaviti kao zaštitnika. Lav je i danas jedan od glavnih simbola Venecije.
Trg Svetog Marka je centar zbivanja i glavni gradski trg. Navodno ga je još Napoleon okarakterisao kao „Najlepši salon Evrope“. Ovo je mesto na kome se skupljaju meštani i turisti, a znak raspoznavanja je, iz daleka vidljiv, toranj Bazilike Sv. Marka. Nažalost, ovo je ujedno i najniža tačka grada tako da, uglavnom, prva biva poplavljena usled jakih kiša. Trg Sv. Marka svakodnevno „opsedaju“ i golubovi, koji su se dovoljno odomaćili da drsko istrajavaju pored gužve i prolaznika. Na trgu, pojedini, odvoje i par minuta za divnu, italijansku kafu, ali je ona na ovom mestu možda i najskuplja u celoj Italiji.
Pravimo par fotografija i razmatramo kuda ćemo dalje. Nailazimo na prodavce suvenira i čuvenih karnevalskih maski koji su ovde redovna pojava. Različitih oblika, boja i veličina, koje prekrivaju samo oči ili celo lice i sa cenama koje iziskuju i nekoliko stotina evra.
Venecijanci neguju tradiciju zabava pod maskama još od 12. veka. Naime, kada je Venecijanska republika odnela pobedu nad Akvilejom narod je, maskiravši se, slavio na ulicama i pretpostavlja se, ova vrsta proslave je podstakla kasnije kostimirane zabave. Budući da su im maske sakrivale lice i onemogućavale raspoznavanje, venecijanski narod se pod njima ponašao slobodnije i odavao se porocima. Od 17. veka, gradske vlasti zabranjuju nošenje maski, osim u vreme Karnevala.
U Veneciji se i danas, jednom u toku godine, održava Karneval, a datum se određuje prema datumu katoličkog Uskrsa (Karneval se mora završiti 40 dana ranije). Posebne ceremonije karakterišu ovaj praznik: od bala pod maskama i krunisanja najlepše devojke do paljenja lutaka čime se teraju zli duhovi. Tokom trajanja zabave gradom krstare ulični zabavljači, akrobate, svirači, pevači i mađioničari. Trenutak završetka proslave je ujedno i početak uskršnjeg posta.
Kupujemo jedan od „turističkih vodiča“ da bismo se lakše snalazili po Veneciji. Iz njega saznajemo osnovne činjenice vezane za znamenite građevine Trga Svetog Marka koji je oduvek plenio fascinantnom arhitekturom: Crkva Svetog Marka, Duždova palata, Toranj sa satom…
Duždova palata je predstavljala sedište mletačkog dužda, a smeštena je u palatu izgrađenu u gotskom stilu, uz kasnije, renesansne dodatke. Danas je u njoj smešten jedan od najbolje posećenih muzeja Venecije.
Duždova palata: ulaznice i radno vreme
Bazilika Svetog Marka, nekada kapela mletačkih duždeva a danas katedrala, jedan je od najuspelijih primera vizantijske arhitekture. Zahvaljujući sveukupnoj rakoši i pozlaćenim mozaicima koji su odražavali mletačku moć, crkvu su u 11. veku prozvali „Crkva od zlata“. U 13. veku je dobila dekoraciju u vidu konja koji datiraju iz perioda antike, ali naknadno bivaju zamenjeni bronzanim replikama. Zvonik (98,6m), koji je izgrađen nezavisno od crkve, upečatljiv je simbol grada. Italijani ga, od milja, zovu „Gazda kuće“. Završava se piramidalnim krovom na čijem vrhu se nalazi pozlaćeni kip arhanđela Gavrila.
Toranj sa satom jedna je od najvećih znamenitosti trga. Poseduje sat složenog mehanizma koji obuhvata: rimske cifre, znakove zodijaka, nebeska tela… Iznad sata je statua Bogorodice sa detetom, koju takođe pokreće satni mehanizam, a u vrhu je mermerna statua krilatog lava.
Toranj sa satom: dodatne informacije
Razmišljamo šta sledeće obići ali ubrzo shvatamo tajnu Venecije. U ovom gradu pravila ne postoje. Magija njenih ulica razoružavajuća je. Nema pravog i pogrešnog puta kojim treba krenuti. Dovoljno je prepustiti se i pustiti da vas njeni mostići ili tipične uske uličice odvedu…
Poštujući ovu ideju shvatamo da smo nabasali na najpoznatiju Venecijansku crkvu koja je proslavila našeg Lazu Kostića. Santa Maria della Salute, slavna je barokna crkva, jedan od najviše fotografisanih objekata u čitavoj Italiji. Podignuta je u 17. veku na Carinskom rtu, gotovo nasuprot Trgu Sv. Marka. Prema predanju, narod Venecije se molio Devici Mariji da ga spasi od epidemije kuge, obavezavši se da će, zauzvrat, Bogorodici sagraditi crkvu. I danas se narod Venecije tradicionalno okuplja na praznik Bogorodice (21. novembra) da joj oda priznanje za spas od pošasti.
Santa Maria della Salute: istorijat crkve i galerija
Rešavamo da napravimo pauzu uz proslavljene italijanske specijalitete. Društvo se uglavnom odlučuje za špagete; ja biram verziju sa četiri vrste sira. Parmezan, mocarela, gorgonzola i rikota, čuveni sirevi, sve poznatiji jedan od drugog, neki iz Parme a drugi… ko bi znao odakle. Ne znam da li je ovo tradicionalna italijanska kombinacija različitih sireva ili ne, ali odlična je! Restoran je mala, domaća verzija koja me je toliko podsetila na beogradske etno kuće da mi je malo falilo da poručim tursku kafu. Vlasnik, sredovečni Italijan, nam se u nekom momentu pridružio, koliko da nas pozdravi. Usput je sa nama podelio priču o tome da je njegova zemlja prva u svetu u kojoj je ikada upotrebljena viljuška. Dezinformacija ili ne, nije nam bilo poznato, ali u svakom slučaju sigurna sam da ime je viljuška uveliko olakšala konzumaciju špageta.
Nedaleko od restorana nalazi se jedan od prepoznatljivih simbola grada – most Rialto.Vekovima, on je predstavljao jedini mogući način da se pređe Kanal Grande. Most i njegova okolina su nekada bile mesto poznato po trgovini raznovrsnom robom, a danas se ovde uglavnom mogu pronaći suveniri. Pokušavamo da napravimo par fotografija, ali ovde to nije tako jednostavno.
Venecija ima toliko turista da, ako je verovati glasinama, to polako izaziva negodovanje njenih građana. Postoji lokalna, urbana legenda koja kaže da je turistkinja koja je tražila prodavnicu dobila sledeća uputstva: prođite pored izloga Louis Vuittona, skrenite kod Diora, pa pređite most Dolce&Gabbana i tamo bi trebalo da postoji jedna prodavnica…
Rešavamo da obiđemo još par radnjica sa cenjenim staklom sa Murana i da se u znak pozdrava, za kraj, provozamo gondolom kroz Kanal Grande. Koliko? – Pita drug gondolijera. Dvesta evra, ispaljuje Italijan kao iz topa. Smejemo se. Pričali su nam… Za vas četvoro nije mnogo, nastavlja da hvali svoju “robu” Venecijanac. Usput nam gondolijer napominje da “ako se zaljubljeni par vozi gondolom, a ona prođe ispod nekog od mostova, par mora da se poljubi da bi mu opstala ljubavna sreća.” Ništa manje ne bih ni očekivala od Venecije… Na kraju, nekako uspevamo značajno da snizimo cenu i prepuštamo se posebnom uživanju pod nazivom “Veliki kanal”. Doživljaj vožnje kanalom je nešto što izuzetno dugo nisam doživela i sigurna sam, nešto što ću veoma dugo pamtiti. Ovoga puta nisu bili u pitanju usklici oduševljenja. Mnogo više je nalikovalo crkvenoj tišini. Sa svojom arhitekturom, atmosferom, pa zašto ne – i romantikom, Veliki kanal nas je vratio u neko drugo vreme, kada se sve činilo lakšim i jednostavnijim.
Kanal Grande: dodatne informacije
Posle svega, shvatam i osećam da dugujem izvinjenje Sernisimi. Oduvek su me u Italiji privlačili Firenca i Rim, ali posle euforije koju sam osetila među njenim proslavljenim kanalima, dodajem i Veneciju na lični spisak. Odlazimo i još dugo, dugo smišljam kako da otmem srce koje mi je zarobila “Kraljica Jadrana”.
Tekst i foto: Katarina Hadži-Minić
