spot_img

Tode Nikoletić: Jabuke i vino

Jabuka
foto:forum.net

Jabuke i vino imaju
neodoljivi spoj.
Glad za tobom
Pojačava se
Posle svakog gutljaja.
Nakon ljubavi
Sve vetri ko znoj
Sa umornih tela.
U ritmu uzdaha
Reči gube smisao
Od uvertire
I beznačaja.

Ćutati i trošiti snagu
Dok se otvaraju
Horizonti srama.
Miris jabuka,
Tvoja put
I zgužvana odeća
Na pragu
Opijaju jače
Od oporog vina.
Gutati zalogaje
Koji muziku stvaraju,
To je
Najlepša drama.
To je suština.

Jabuke i vino
Savršeno se prožimaju
U spektru sjaja
Što se ruši
Sa plafona
Od našeg eha.
Prazna flaša
I ogrisci
U sebi tajnu
Skrivaju.
Isčezava noć
Bez oproštaja
Puna ljubavi
I velikog greha.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.