U ovo doba hiperpolitičke korektnosti i „rodne osetljivosti“, dobijamo milijardu i šesnaest priča o ženskom drugarstvu, o stasavanju i napretku dama, dok su muškarci nekako skrajnuti. I odmah da se razumemo po pitanju jedne stvari: i muškarci i žene zaslužuju kvalitetne priče, sa trodimenzionalnim likovima i izvanredno napisane. Drugim rečima, nemam ništa protiv da vidim i storije o mladim curama kako polako postaju mlade žene i o mladim dečacima koji lagano dobijaju muškost. Problem je onda kada se pretera u reprezentaciji, na koju god stranu ona išla.
Na sreću, kvalitetne formativne dečačke priče su još uvek deo školskog programa u Srba, a jednom ćemo se pozabaviti i danas. No, pre toga, dotaknimo se nanovo Geze Šeteta.
I pored zlatnih godina u koje je dobrano zagazio, i pored zdravstvenih problema koji nisu nimalo naivni, Šetet i dalje grabi hrabro napred stripovima. Recentno je njegova saga sa crnogorskim triom Njegoša završena. Naime, pored „Gorskog vijenca“ i „Luče mikrokozma“, ovaj majstor iz Donjeg Tavankuta je upravo početkom 2023-će doživeo da mu „Forma B Comics“ (ili „Forma B Komiks“; stvarno ne znam zašto su promenili ime firme, ovo rešenje mi je nekako rogobatno – ostavite „Forma B“, lepše je!) izda i treće kapitalno delo Njegoša adaptirano u strip putem njegovog crteža, odnosno album „Lažni car Šćepan Mali“. I premda recenzija dotičnog stripa i te kako sleduje, u međuvremenu imamo i još jedan albumčić Šeteta da overimo propisno. Ovaj put je to nešto bliskije srcu autora od, recimo, crnogorskih planina, verboznih monaha, brkatih hajduka i okršaja sa Turcima (uz estetski izgled sličan savremenim strip autorima, no o tom drugom prilikom), nešto što je Šetet i ranije izjavljivao na televiziji da želi da adaptira. Ovaj put je u pitanju adaptacija kapitalnog dela Branislava Nušiča, „Hajduci“.
Priču „Hajduka“ ne moram da vam serviram, svi smo mi bili u osnovnoj školi. Čak i ljudi koji se nisu susretali sa Nušićem duže od nekoliko decenija mogu da se sa osmehom sete ko su Žika Dronja, Mile Vrabac, Mita Trta, Laza Cvrca, Sima Gluvać i Čeda Brba. I dalje im je u glavi epski boj sa magarcem, hapšenje i zatvaranje u svinjac, batinanje nasred ulice… Nušićev jednostavni, direktni i neopterećeni stil proze dočarava apsolutno svakog lika, čak i one koje nikada ne vidimo u samom romanu (Matamuta, na primer). I za razliku od „Gorskog vijenca“, adaptacija u drugi medij nije nužda da bi se delo razumelo. Drugim rečima, svako može da ga prelista od korice do korice i da bez ikakvog problema zamisli sve likove, događaje i lokacije u glavi. Naravno, kao što rekoh u uvodu, „Hajduci“ je priča o stasavanju mladih momaka, o njihovim peripetijama u dobu koje se tek lagano oslikava u boje puberteta. Ali bez obzira što je to priča namenjena prevashodno muškoj publici, toliko je univerzalna da svako može uživati u istoj.
Samim tim, kad već znamo šta Nušić želi da nam kaže, pozabavimo se time kako Šetet želi da nam sve to kazano pokaže.
Prvo, redovni čitaoci Šetetovih novih radova će primetiti kako neretko koristi reference poznatih ličnosti, prijatelja, saradnika i članova porodice i prema njima ilustruje pojedine likove. U „Hajducima“ je ovo nešto manje prisutno nego u „Gorskom vijencu“, ali opet više nego u „Luči mikrokozma“; vidimo direktne reference na Jovana Jovanovića Zmaja, Marka Stojanovića, Iliju Mirovića, Predraga Roćenovića, Danila Bogdanovića, Stanka Radovanovića, Julesa Radilovića, i druge. Naravno, možda i grešim oko par referenci, ali iskren ovde se nisam trudio da ih sve ulovim. Samim tim ostaje mistika za sve radoznale čitaoce u budućnosti. Naravno, ne treba zaboraviti ni gostujuće uloge izvesnih likova, fiktivnih koliko i pravih. Naime, roditelji naših hajduka su gotovo listom poznati glumci (Pavle Vujisić i Nikola Simić se odmah prepoznaju, čisto primera radi), a tu su i Lorel i Hardi (nama poznatiji kao Stanlio i Olio), Čarli Čaplin, Bela Lugoši kao Drakula, Maks Šrek kao Grof Orlok, Princ Valijant (kao Kraljević Marko u mlađim danima), ksenomorf, predator, King Kong, i gomila poznatih miševa iz raznolikih crtaća. Pride, u jednom kadru Šetet čak i dodaje Herkula, i to Herkula iz stripa koji je svojevremeno radio za časopis „Jó Pajtás“ („Dobar drug“). Drugim rečima, Šetet nastavlja trend po kome je postao i ostao zapažen.
Ono što bih dodao jeste činjenica da je Šetet apsolutno svih sedam dečaka pogodio po pitanju dizajna, opisa, itd. Sećam se, još davno, kada smo kao klinci morali da čitamo „Hajduke“ kao lektiru. U glavi sam imao sliku apsolutno svih dečaka koje Nušić opisuje, i recimo da se možda samo jedan ili dva iz pera Šeteta ne poklapaju sa onima što sam zamislio. Žika Dronja, pogotovo, je maltene pljunuta kopija one verzije kakvu sam ja zamišljao dok sam listao stranicu za stranicom Nušićevog romana. Pritom, samo po stavovima likova, po siluetama i pozama u kojima se nalaze, čitalac može da prokljuvi o kakvom je detetu reč. Recimo, Čeda Brba uvek ima šake podbodene o struk, sa poluosmejkom koji nagoveštava neki nestašluk. Mile Vrabac samo osmehom kaže čitaocu da nije vičan učenju, ali da ima kefalo u glavi za izvesne stvari. A izbor da Simi Gluvaću da klempave uši i komično veliku glavu je možda najgenijalniji potez koji je Šetet ikada uradio u svojim adaptacijama.
A kad sam se već dotakao termina „adaptacija“, ovo je koristan trenutak da se porazgovara o samom toku stripa. Naime, „Hajduci“, više od svih ostalih Šetetovih albuma od „Isusa, reči Božije“ pa na ovamo, funkcioniše kao klasična strip storija. Šta pod ovim podrazumevam? Pa, „Gorski vijenac“, iako izvanredno nacrtan, je u biti samo doslovno prenešeno delo bez izostavljanja makar i dela dijaloga. Isto važi i za ostale Njegoševe uratke. Međutim, „Hajduci“ su adaptacija u pravom smislu te reči. Šetet ovde ne prenosi cele dijaloge, već pušta da izvesne praznine popuni sam crtež. Primera radi, fali ceo segment gde Brba u detalj pojašnjava kako je pobedio Matamutu, koji je u knjizi relativno detaljan. Međutim, generalno ne remeti toku priče jer ipak vidimo kako hrabri Brba „poražava“ nemog protivnika. Možda je i do prirode publikacije i samog jezika (naposletku, dok je Njegoš dosta liričan i arhaičan, Nušić je savremen i relativno lagan), ali u „Hajducima“ se vidi da se Šetet opustio po pitanju crteža, na pozitivan način. Jednostavno, pustio je ruku da sama teče po papiru i da se igra sa materijom. Rezultat je, po mom nikad skromnom mišljenju, još jedan u nizu uspeha.
I za kraj, istupimo malo iz okvira Nušića i ove adaptacije „Hajduka“ i usredsredimo se na Šetetov angažman. Realno, od svih domaćih autora, on je možda imao najduži kontinuirani uradak u domaćoj štampi, a da je imao uspeha. Pogledajmo malo vremensku nisku njegovih radova. Unutar „Forme B“, „Knjiga o Jovu“ je izašla 2019. godine, „Gorski Vijenac“ 2020-te, reprint i dorada „Isusa: reči Božije“ 2021-ve, paralelno sa „Lučom mikrokozma“, „Hajduci“ 2022-ge, i naposletku „Lažni car Šćepan Mali“ 2023-će. Čak i ako izuzmemo činjenicu da je radio masivne izmene na svom prvom objavljenom albumu (i da je pritom album naknadno prevođen na mađarski), to je angažman od jednog albuma godišnje. Taj tempo kod domaćih autora jedino može da izgura Milorad Vicanović Maza, a on tipično radi za frankobelgijsko tržište na albumima od 60-tak tabli. Pogledajmo Šetetove brojke:
- „Knjiga o Jovu“ – 136 tabli
- „Gorski vijenac“ – 160/164 table (zavisi od verzije)
- „Isus: reč Božija“ reprint – 240/244 table (zavisi od verzije)
- „Luča mikrokozma“ – 152 table
- „Hajduci“ – 128 tabli
- „Lažni car Šćepan Mali“ – 192 table.
Opet, čak i ako izuzmemo „Isusa“ kao preradu prethodnog stripa, i ako uzmemo manje brojeve tabli u obzir, to je 768 tabli stripa za 5 godina, odnosno skoro 154 table godišnje! Jedini stripari koji uspevaju ovaj broj da prevaziđu jesu manga autori. Tipično, jedan mangaka mora da izgura najmanje 20 tabli nedeljno, što mu daje tempo od 80 tabli mesečno, iliti preko 1000 godišnje. Ali manga autori imaju i asistente za ispomoć (ljude koji detaljišu pozadine, unose tuš i tonove, itd.; zadaci zavise od autora, serijala, prirode publikacije i drugih faktora, ali najčešće glavni autor nosi otprilike 85% obaveza dok asistenti pokrivaju sve ostalo). Ovde Šetet radi sam (ako izuzmemo činjenicu da je Miodrag Ivanović Mikica tuširao dobar deo ovih albuma, ali to je uradio tek nakon što je Šetet već odradio čitav crtež i uneo tekst). Pride, za razliku od, recimo, 90% aktivnih manga autora danas, kao i pomenutog Maze koji ima isto pozamašni uradak za Francuze i Belgijance, Šetet je već u godinama za penziju, i to poodavno. Drugim rečima, on unosi znatno više truda i snage u crtanje nego njegove mlađe kolege, i to se primećuje. Za ovaj napredak treba skinuti kapu i reći „svaka čast“.
Ali ne bi ovoliki učinak trebalo da čudi. Ipak, Šetet je strastven po pitanju umetnosti. Imajmo na umu da ima više od 2500 naslikanih slika tehnikom ulja na platnu. To je i za relativno aktivne zrele umetnike ogroman broj. Poenta je da se ta strast oko crtanja ne gasi kod Šeteta, čak i onda kada mu telo kaže „ajd uspori malo, pobratime! Nemaš tri života.“ Ponoviću ovo po petnaesti put – lično poručujem autoru da smanji malo produkciju i da se posveti zdravlju. Ali ne da prekine skroz. Potpuni prekid rada na stripu bi Šetetu verovatno bio najokrutnija promena, i na tome ne treba insistirati. Nek radi onoliko opušteno i neopterećeno kao što je radio na ovim „Hajducima“ i nastavićemo da gledamo njegova dela još dugi niz godina.
Sleduje onaj najslađi pasus. Na samom kraju adaptacije „Hajduka“, dakle na poslednjoj korici, stoje čak četiri rada vezana za ovo Nušićevo delo. Te četiri slike su naslikale Tara Krsmanović, Sanja Ivanović, Nina Dedović i Mia Popović. Za neupućene, dotične mlade dame su učenice osnovne škole „Gornja Varoš“ u Zemunu – iste škole gde je Ilija Mirović direktor. I premda je ovo izdanje prepuno Šetetovih izvanrednih tabli, i mada ima odličnu naslovnicu Željka Paheka i kvalitetne propratne tekstove što o Nušiću, što o Šetetu, meni su ipak ova četiri crteža najdraža. Kad kupite izdanje i sami ih vidite, znaćete i zašto. I složićete se sa mnom, toliko je neminovno.
