Bujica suza sliva se niz lice…
Kišne kapi podsećaju na more laži
izgovorenih reči, prodrlih u dušu da boli…
Pokušavaš da spavaš i odsanjaš
izvesno vreme što leži uz tebe,
uz samo uzglavlje, ne ostavlja te
na miru, budi te, podseća na gubitak
ili opominje na nagle promene…
Ne možeš ga izmeniti,
ali možeš zaustaviti
prekomerne laži u nedogled,
koje ne vode ničemu…
Ne čačkaj prošlost,
smrdi kao pokvarena
riba, izaziva gađenje.
Beži! Iako ubadaš ono malo
preostalog slatkog iz tanjira sećanja,
odlazi! Odbaci budalaštine.
Gotovo je sanjarenje
prokleto opojne prošlosti što te dotiče,
zaboravi je kao da nije postojala.
Blesak nade kaže prati nov život što se
rađa, crtice senke davnih ostataka idu u
istoriju, neka ostanu na rukama
što te prate, ako im dođe nada,
podsetnik kajanja, da im mesto baš uz
vas, ali ih prokletstvo nemira neugaslih
ostavi na margini poludosanjanih snova,
u zagrljaju slučajnih prolaznica…
I nema mesta lažima i prevarama,
samo posebni ostaju tamo
gde živi ljubav.
