Nedavno sam se, u sklopu nekog sasvim drugog teksta, dotakao potencijalnog odabira za najboljeg živog autora hrvatskog stripa, i pomenuo ovlaš kako bi ljudi za tu titulu predložili ili Darka Macana ili Igora Kordeja, ili pak Danijela Žeželja. Naravno, spisak imena je mnogo duži od datog, i naravno da će se voditi polemike oko toga koji su kriterijumi za najboljeg među najboljima, ali se tu provlači i ona druga crta. Ona crta zvana, u nedostatku boljeg izraza, „bačeni pomalo u zapećak“. I to ne zbog kvaliteta ili angažmana, već pretežno zato što poznatije kolege više dolaze do izražaja.
Da ne dužim, reč je o Krešimiru Zimoniću. E sad, Zimonić je i te kako etablirano i poznato ime na polju hrvatskog stripa, tu nema dileme. Štaviše, usudio bih se reći da ima mnogo veću „prolaznost“ od mase trenutno aktivnijih kolega, kako mlađih tako i vršnjaka. Dakle, njegov pedigre u devetoj umetnosti se ne dovodi u pitanje. Ono što jeste pomalo magličasto jeste njegov status među najboljima. Naposletku, jako malo ljudi bi njega, i pored očitog kvaliteta, smestili na sam vrh, ili pak blizu istog, što ja lično smatram pogrešnim. Na mnogo načina mogu da argumentujem sopstveno mišljenje da je ovaj autor zavredio takav i toliki položaj, ali da bi se stekao isti, treba se sagledati autor kao celokupna pojava. Drugim rečima, treba se nazreti ta klica kvaliteta od prvog do najnovijeg objavljenog rada i da se vidi taj odskok iznad proseka. Najpodesniji primer toga u srpskom stripu je bio i ostao Dejan Nenadov, a bio je i ostao zato što se taj kvalitet bukvalno viđao od prvih povučenih poteza četkicom, dok je Nenadov još bio čeljade od 16tak godina.
Prema tome, kakav je Zimonić bio u tim najranijim danima strip stvaralaštva. Pa, na sreću, imamo jedan od njegovih prvih albuma koji savršeno ilustruje domete ovog neosporivo velikog autora. Taj album se zove „Spore“ i izašao je kada potpisnik ovih redova nije imao ni godinu dana.
„Spore“ je kompendijum kratkih priča izdavanih (i preštampavanih) u časopisima još od sredine sedamdesetih (kad je Zimonić bio 20-i-neštogodišnjak, pa i mlađi), gde tek par njih ima neku crtu vezilju, a većina funkcioniše samostalno. Ovaj tanacak album još od korice nagoveštava da čitalac može da očekuje nešto do tada neviđeno u jugoslovenskom stripu. Vitka cura okružena biljem i vodom, sa vilinskim pogledom zagledanim u poludaljinu, i toliko detalja u boji da od njih prosto zastaje dah. Nažalost, onoliko koliko je naslovnica privlačna, toliko zadnja korica popušta, jer je u biti samo prikaz jednog od kadrova iznad imena izdavačke kuće. No, to ni nije toliko bitno.
U sklopu albuma se nalazi 10 kratkih priča, rađenih u periodu 1977-1990., mnogo decenija pre dolaska Milostive Gospođice Corone-Chan. I već od druge po redu priče (prva je eksperiment sa dosta mesta za napredak) vidimo jasno i nedvosmisleno kakav je Zimonić kao autor i pripovedač. Radovi su mu puni erotike, ali ne na jednom, već na dva jasna polja. Razlog zašto se album zove „Spore“ nije samo zbog istoimene priče unutar štiva, već zato što se najčešće provlače elementi koji asociraju na prirodu, tačnije na proces parenja i razmnožavanja. Da, mnogo je tu seksa među likovima, ali ćemo neretko videti ljude i ina živa bića kako izranjaju iz bilja, gljiva, stene ili zemlje. Videćemo puno asocijacija i na život i na smrt, i nebitno je gde su Zimonićevi likovi smešteni (metropola ili pustinja, zemlja ili svemir), ovde su svi likovi u svom najogoljenijem, prirodnom, „k’o od majke rođenom“ stanju.
Crtež Zimonića zavređuje posebnu pažnju. Njegove table prečesto imaju kadrove bez jasnih granica, a senčenje i šrafiranje su potpuno anahroni za strip u Jugoslaviji 80-tih. Opet, ljudi će izdvojiti Igora Kordeja kao majstora i inovatora, ali na prvi i svaki subsekventni pogled, Zimonić ni po kom osnovu ne zaostaje za svojim kolegom. Recimo da su, barem po pitanju senzibiliteta, Kordej i Zimonić za hrvatski strip Frenk Miler i Milo Manara. U prevodu, prvi ima jake, oštre i zeznute linije, prljavije i prizemljenije, dok drugi ima takvu ovladanost linijom da uvek može da je obuzda. Kordejeve žene su čvrste i divlje, neobuzdane, dok su Zimonićeve onakav ideal o kakvim se piše poezija.
Treba naglasiti par detalja. Prvi je taj da se u „Sporama“ po prvi put (barem albumski) javlja Zlatka, možda Zimonićeva najprepoznatljivija junakinja. O njoj će biti nešto više reči u budućnosti, a ovde je dovoljno reći da joj je debi spektakularan i da sa punim pravom čak dva stripa s njom nalaze mesto ovde. Drugi detalj za naglasiti jeste taj da u ovom albumu zapravo imamo neki vid rasta Zimonića, i to se vidi primerom dva istoimena stripa „Balada“. U prvom vidimo jednu preslatku ljubavnu priču koja se završava tužno, dok u drugom vidimo brutalniji i mračniji nastavak. Nisam psiholog da tvrdim šta je dovelo do ovoga, ali je uvek osveženje videti promenu u pripovedačkom izrazu, pogotovo ovako rano u karijeri jednog umetnika.
Međutim, i pored izvanredne šrafure i vilinskih cura, te ozbiljnih tema i očitog rasta u izrazu, posebno je zadovoljstvo videti i nenametnuti smisao za humor. Ovo je posebno vidljivo u dve priče, „(Zlatna) Ribica“ i „Tabula Rasa“. U prvoj vidimo kako vitka, lepa cura peca i hvata ribicu koja joj ispunjava tri želje, dok u drugoj (i poslednjoj priči u samom albumu) vidimo šta se dešava kad autorovo delo bukvalno izroni pred njega. Ni ne osuđujem se da vam odam kako se te priče završavaju.
Ponavljam (i da, mrzim kad to moram da radim), niko u modernoj strip kritici ne dovodi Zimonićevo umeće i doprinos devetoj umetnosti u pitanje. Punopravno je cenjen, kako i zaslužuje. Ono što treba potvrditi je njegov položaj pri samom vrhu. Dakle, moji argumenti za to su sledeći:
- Originalni izraz koji je bio decenijama iznad svog vremena
- Kvalitetno pripovedanje
- Nenametnuti smisao za humor i samoironiju
- Evidentni kvalitet u crtežu i pripovedanju bukvalno od prvog urađenog stripa
- Vidljivi rast u rasponu od samo nekoliko godina
- Tekuće nepostojanje sličnog likovnog izraza i dan-danas (od modernih autora, najbliži Zimoniću po pitanju tona i crteža je Tihomir Čelanović).
Mnogi se neće složiti sa mnom, verovatno uključujući i samog Zimonića, ali čvrsto sam ubeđen da ovaj autor definitivno spada na spisku najboljih. „Spore“ su savršena studija za opravdavanje ovog stava, kao i izvanredan uvod u dalji opus Zimonićevih strip uradaka, kojih, hvala bogovima, ima u velikom broju. I naravno – ovo ne treba ni apostrofirati – kvalitet dotičnih radova neobuzdano raste.
