Ivona Kustudić je diplomirala glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Ejdusa, nakon čega odlazi u Los Anđeles, kao stipendista master programa na New York Film akademiji, gde počinje njena karijera.
Nakon velikog broja nominacija za nagrade, kako na filmu, tako i u pozorištu, Ivona nam je ovom prilikom otkrila šta je za nju gluma, koliko se razvojni put jednog glumca razlikuje ovde i tamo i koji su njeni dalji planovi.
Kako raste jedan film?
Ono sto je za mene važno jeste da su svi filmovi u kojima sam igrala u Los Anđelesu, iako skromnijih finansijskih sredstava u odnosu na visokobudžetne holivudske filmove, bili pre svega autorski i da svaki od njih ima specifičnu estetiku. Ta eklektičnost stilova sa kojom sam se susrela me je naučila mnogo čemu.
Radila sam sa rediteljima koji imaju sličan ukus mom. Ja, na primer, volim filmove Larsa Von Trira zbog njegove iskrenosti i duboke empatije prema ljudima ili Bunjuela, jer postavlja mnoga ključna pitanja za čoveka i društvo, pa mi tako nije samo važna tema filma ili predstave nego i ono šta reditelj želi da postigne istim, da izazove kod publike, njegov ugao gledanja na datu temu.
Što se tiče pisaca, prednost dajem onima koji jednako dobro pišu i ženske i muške likove, a pogotovu onima koji stavljaju ženu u središte radnje kao biće koja se suočava sa istim nedaćama, pitanjima, dilemama sa kojima bi se inače suočavao muškarac.
Rođena si u Bijeloj (Crna Gora), studirala u Beogradu i Los Anđelesu. Koliko je promena okruženja važna za razvojni put jednog glumca?
Budući da sam od malena, zahvaljajući svojim roditeljima, oslobođena svih vrsta pripadnosti i predrasuda koje se često nameću od strane sredine u kojoj živimo, život u Kaliforniji mi je najviše prijao zbog svoje multikulturalnosti koja poštuje i podržava različitosti. S druge strane, najviše su mi nedostajali toplina, strastvenost i duh koji su samo nama svojstveni.
Beneficije master programa koji sam pohađala su te što sam imala prilike da budem na setu skoro svakog radnog dana, često i vikendom, da igram Šekspira na engleskom, da naučim više o tehnikama i metodama koje se na našim prostorima ne praktikuju, kao što je tehnika Senforda Majznera koja je, meni lično, bila najkorisnija.
Šta bi izdvojila kao najdragocenije iz svog života (rada) u Los Anđelesu?
Jedno od najlepših i najvrednijih iskustava iz Los Anđelesa su bile audicije i radionica sa Frensisom Fordom Kopolom. Najlepše je bilo iz razloga što je on napravio jednu kreativnu atmosferu, zajedno sa nama, glumcima, punu radosti. Pokazao je iskreno interesovanje za svakoga od nas pojedinačno. Jednako vredno je bilo i to što sam imala priliku da se upoznam sa Mirom Furlan od koje neprestano može da se uči o integritetu, šta znači biti svoj i ostati dosledan sebi, što je ključno kada odete daleko od svega onoga što vam je poznato, gde postoji opasnost da zaboravite neke važne stvari o sebi.
Pomenula si nam da te očekuje rad na predstavi u režiji Predraga Stojmenovića. Kakav je tvoj odnos prema pozorištu i misliš li da je možda ono danas pomalo zapostavljeno?
Smatram da je pozorište, mada danas zapostavljeno, vrlo važno, jer je živa materija – ta vrsta razmene energije između gledaoca i nas, na sceni je od neprocenjivog značaja. Zato se jako radujem radu na novoj predstavi, kao i svim budućim susretima i saradnjama sa dragim kolegama iz Beograda, kojima se divim na posvećenosti i ljubavi prema svom poslu.
Koji su tvoji dalji planovi?
U budućnosti bih volela da radim nešto poput filma After the Wedding ; u pitanju je danski film rediteljke Susanne Bier. Dobio je oprečne kritike, ali za mene je bio pravo osveženje i jedan od retko dobrih filmova koji govore o ljudskoj dobroti i humanosti za koju najčesce mislimo da je nemoguća ili da je iščezla.
Zašto si ti crna ovca?
Ja sam crna ovca, jer volim da kršim pravila; da kontriram stereotipima, jer čvrsto verujem u to da ništa nije onako, kako nam se naizgled čini.
Izvor: Blacksheep.rs
