Bolno posmatraš odlazeće dane, u danu odlazi i Ona, puštaš je. moraš, sve reči si utrošio da je zadržiš, ne vredi, odlućila se, ide.
Ne možeš da je izbaciš iz misli, iz tela, na grudima ti još spava, na usnama ti njene usne od sinoć, u očima njen lik, u duši nosiš nju. Voliš je, i puštaš da ode, baš iz tog razloga. Okovi su ti oko duše, oko srca, plačeš bez suza, privlačiš njenu senku i privijaš uz sebe umeste nje. Njeno telo još na tebi, i krik ljubavi koji zapomaže da je uzmeš u ludilo koje vas vodi igri Meseca I Sunca u noći zadovoljstva, u kojoj ti je bila kap života.
Plačeš. Slobodno, jaki muškarci ne stide se suza, jaki su i u bolu. Oduvek je privlačila tvoja snaga i moć. Sad si još jači, voliš svoju okrutnu stvarnost, svetlost koja ti draži čula, neprekidnu napetost koja te razara do ludila. Voliš baš tu njenu divlju neobuzdanost svojstvenu njenoj posebnosti. Oduvek samo svoja bila je izazov. I zato danas boliš bol, odlazi pola života sa njom, odnosi ga, nesvesna sama, deo tebe zauvek ostaje u njoj.
Teško se nosiš odlaskom njenim, na tvojim rukama vetropira zajezdila je poput vetra obojena ljubavi dušom, dušom te primila, dušu ti dala, dušom te volela, spoznao si istinu njene ljubav na kraju kada je odlazila.
