Počnimo iz početka.
Ja sam samohrana majka. Pošto mi je taj naziv uvek bio mnogo ružan, jednog lepog dana sam odlučila da postanem Supermama.
Zato što same majke to i jesu, supermame sa mnogo ruku koje sve rade same.
I zato što to zvuči lepše i moćnije od uobičajenog izraza samohrana majka.
Dakle, Supermama sam postala sticajem okolnosti. Danas kad bi me neko pitao – šta bih da sam pre 6 godina mogla da biram – ne znam da li bi radije podizala dete sa partnerom, ili sama.
Ne, nije kiselo grožđe. Evo šest godina kako funkcionišem kao indijsko božanstvo Šiva (sa osam ruku), i činjenica je da sam se uhodala i navikla na ovaj modus roditeljstva. Sve odluke donosim sama i stojim iza njih. Nikoga ne moram da pitam za dozvolu niti za pomoć. Doduše, uglavnom na pomoć ne mogu da računam. Sve planiram kao da sam prepuštena sama sebi, a najčešće i jesam.
Da li je bilo lako? Ne, nimalo.
Osećala sam se napuštenom i bespomoćnom.
Bolelo je.
Svakoga boli kada napokon sagleda istinu i shvati da se potpuno razlikuje od one istine u koju je verovao
– taj osećaj straha, tuge, usamljenosti sigurna sam, znam da nisam jedina koja je kroz to prošla, ali nisam htela da pokažem.
– Krila sam od svih zebnju, bespomoćnost, usamljenost.
– Krila sam se iza obaveza, hodala uzdignute glave i pretvarala se da mi je život pod kontrolom.
– Plakala bih noću dok mi je dete spavalo, pa nije moglo da čuje.
– Niko nije smeo da me vidi zarozanu, skrivala sam se iza šminke i stava „jaka sam i samostalna“.
– U glavi sam milion puta pretresala svoj život, svoje postupke, svoje greške.
– Sumnjala sam u sopstvenu pamet i naposletku dovela u pitanje sopstvenu vrednost.
Taj momenat kada se zapitate, da li ste ikada doneli makar jednu ispravnu odluku, i da li je ovaj jedini život možda, možda mogao biti drugačiji, kvalitetniji, vredniji
Sve smo kroz ovo prošle, sigurna sam u to. Vredele smo onoliko koliko bi nas drugi procenili, ponašale se kako smo mislile da moramo – da bismo bile prihvaćene.
Jer, činjenica je da same majke nisu uvek i svuda prihvaćene i shvaćene.
Činjenica je da ovo naše društvo iza žene sa detetom, još uvek očekuje, i pita – „a gde je otac“.
Činjenica je da zbog takvog stava, zbog takvog odnosa, same majke godine provedu u samoispitivanju i potiskivanju svega što ih tišti.
I ja sam bila jedna od takvih.
A istina je sledeća:
Život ne pruža nikakve garancije, da će biti lako, lepo, ili makar – normalno.
Biće kako bude, suludo, tužno, neverovatno, dosadno, fantastično.
Biće kako mi odlučimo, i nikako drugačije. Jer niko, osim nas samih, nema pravo da procenjuje naš život, naše propuste, našu sreću ili nesreću.
Vredimo onoliko koliko odlučimo da ćemo vredeti.
A živećemo onako kako budemo rešile. Potišteno ili – uspravno.
Svaka od nas je izuzetno vredno ljudsko biće:
Naši stavovi su važni, jer takve kakve smo, baš takve, podižemo male ljude i vodimo ih kroz život
I zaslužujemo sve najbolje, zaslužujemo poštovanje i pažnju koju niko, ama baš niko, nema pravo da nam uskrati.
Izvor: sacekajmalo.com
