Napuštam hotel u evropskom delu i krećem put Kapali čaršije. Treba mi Fatih district, nije daleko. Rani oktobar je, ali azijsko sunce prži bez milosti. Divan dan za šoping! Krećem u lagani obilazak. Kažu, ovaj tzv. Pokriveni bazar (Kapali čaršija) ima trideset hektara sa približno 3500 radnji. Sa svih strana nude mi različite proizvode. Najupečatljivije su tkanine i nakit. Najviše se prodaju i verovatno najviše i traže. Kada nađem šta mi treba odmah kupujem. Ko bi ponovo mogao da pronađe istog prodavca među ovolikim radnjama? Uz obavezno cenkanje postižem i zadovoljavajuću cenu. Turci vole cenkanje, teraju te na to…“Reci mi svoju cenu ”, traže mi. I u ovom duelu protivnik mora da se poštuje. Ako preteram, uvrediće se i nadmetanje oko kupovine prestaje. Sa njom odlazi i čar. Nije više stvar ni u ceni, izašao mi je na megdan, ili ja njemu i traži se pobednik. Zanimljivo je… Volim Istanbul…
Sve radnjice su dekorisane turskim zastavama. Verovatno je neki nacionalni praznik. Koji? Nije mnogo ni bitno. Kažu mi, uvek je isto – grad ukrašen crvenim zastavama sa belim polumesecom i zvezdom.
Da kupim još neku razglednicu i brišem. Ponovo mi nude svašta nešto… prodavac pita odakle sam. Srbija? Pa što ne kažeš da pričamo na srpskom? Eto, srpski se i ovde odomaćio. Gomila naših kupaca i preprodavaca opseda Istanbul.
Kapali čaršija: dodatne informacije
Nastavljam dalje i napuštam Kapali čaršiju. Još uvek je rano; iskoristiću dan. Mogla bih do crkve Aja Sofija. Kako beše? Podigao ju je Justinijan u 6. veku a posvećena je Božanskoj mudrosti. Doživela je više razaranja i isto toliko obnova. Nekada najveća hriščanska crkva, u 15. veku postala je džamija. Dobila je četiri minareta a freske na zidovima pomešale su se sa ornamentima u duhu islama. Ogromna je; kupola je tako visoko, toliko daleko.
Gledam grupicu koja se skupila oko jednog od potpornih stubova. Napravili su gužvu. Šta se događa? – pitam čoveka koji je ispred mene i koji liči na turistu. Lokalna legenda, kaže. Stub ima u sebi minijaturan otvor. Staviš u njega palac, ostatkom šake opišeš kružnicu oko otvora i zamisliš želju. Aja Sofija je ispunjava. Hoću, što da ne, sviđa mi se…
Aja Sofija: dodatne informacije
Izlazim iz crkve-džamije (danas je muzej) i prelazim u park preko puta. Hoću da vidim i Plavu džamiju, odmah je tu. Zovu je i džamija sultana Ahmeda I. Jedina je sa šest minareta u celoj Turskoj. Ponovo legenda: sultan Ahmed je zatražio od arhitekte jedan zlatan minaret, a pošto se na turskom zlato i broj šest slično izgovaraju, greškom je dobio šest, umesto jednog minareta od zlata.
Dosta je religije za danas. Prošetaću još do obližnjeg hipodroma i završavam turu. Dobro, nekadašnjeg hipodroma. Danas je to Trg sultana Ahmeda. Izgradnja hipodroma je završena 330. u vreme Konstantina Velikog, po uzoru na Cirkus Maksimus u Rimu. Na njemu je klasičan egipatski obelisk od ružičastog granita. Star je oko 3.500 godina. Učili smo: vizantijski car Teodosije doneo ga je u Istanbul, iz Luksora… Drugi obelisk je podigao Konstantin Porfirogenit u sećanje na svog dedu Vasilija I Makedonca. Tu je i tzv. Zmijski stub, donet iz Apolonovog proročišta u Delfima. Sastoji se od tri isprepletene zmije na čijim glavama se nalazila zlatna vaza, ali vrh stuba trajno je oštećen.
Hipodrom: istorijat i korisne informacije
Drugi mi je dan u Istanbulu. Možda je pravo vreme za Topkapi palatu. Ime joj znači “palata topovske kapije” Rečeno mi je, potrebno je dosta vremena za obilazak celog kompleksa. Danas je muzej, ali bila je rezidencija turskih sultana skoro 400 godina. U 19. veku njenu funkciju preuzima palata Dolmabahče. Topkapi je kompleks koji čine: džamije, riznica, harem i nekadašnje privatne prostorije sultana. Iz palate se pruža jedinstven pogled na Bosfor sa svim njegovim malim i velikim brodovima koji krstare između Evrope i Azije. U dvorištu Topkapija nalazi se i pravoslavna Crkva Svete Irine, jedine hrišćanske crkve u Turskoj koja nije bila pretvorena u džamiju. U dva navrata, bila je sedište Vaseljenskog sabora.
Posle Topkapija sam prepuna utisaka, ali bih danas mogla da stignem da posetim i Cisternu Baziliku. Cisterna baš i ne zvuči obećavajuće ali vredi, mnogi su potvrdili. Prelazim ulicu; gužva je velika. Vozači su nemilosrdni za volanima, manevrišu glavnim gradom kako znaju i umeju. Odnekud dopire miris kafe. Turske, vizantijske, one koju smo decenijama pili kod kuće dok se nisu pojavile instant varijante. Da svratim na jednu, na brzinu… Istanbul i Cisterna će biti tu gde jesu i malo kasnije. Nargile su postavljene na svaki sto kafića. Podrazumevaju se. I kafić je nekako drugačiji nego kod kuće. Napolju smo, na otvorenom, a ispod nogu nam je tepih. Izgleda da je to ovde normalno. Ni nameštaj mi ne liči na baštenski, više kao sobna garnitura. Nargile se savršeno uklapaju. Mogla bih jednu da kupim i ponesem za uspomenu. Prodaju ih kao suvenire.
E, da vidimo tu Cisternu baziliku. Izgrađena je u 6. veku ispod nekadašnje antičke bazilike. Podigao ju je Justinijan da bi gradu obezbedio pijaću vodu. Cisterna je podzemna prostorija ispunjena stubovima, lukovima i svodovima od opeke. Dva stuba kao osnovu imaju ogromne glave mitoloških čudovišta Meduza, nepoznatog porekla. Mirno je i mračno, krajnje opuštajuće. Tek ponegde svetle minijaturni lampioni različitih boja. Prija mi i ostajem dugo.
Cisterna bazilika: zvaničan sajt
Mislim da je vreme za spavanje, za sutra imam ozbiljne planove…
Danas ću, malo, preko Zlatnog roga. Treći dan je, a još uvek nisam videla Taksim. Prva na udaru mi je Galata kula. Na samom je vrhu brda koje se uzdiže između Zlatnog roga i Bosfora. I opet Justinijan… podigao ju je u 6. veku, ali su je uništili prilikom krstaških ratova. Kasnije se tu naseljavaju Đenovljani i obnavljaju je pod novim imenom: Hristov toranj. Mogla bih da se popnem i bacim pogled, na vrhu postoji kafić i noćni klub.
Dosta je kafenisanja i lenčarenja, Taksim čeka…
Trg Taksim je središte modernog Istanbula. Na sve strane nižu se prodavnice, restorani i hoteli. Centar je okupljanja građana za praznike, parade ali i proteste. Na trgu se nalazi spomenik iz 1928. podignut u slavu osnivanja Republike Turske, Opera i Kulturni centar Ataturk.
Nastavljam ka obali, hoću da vidim palatu Dolmabahče. Usput srećem prodavce voća na nekoj vrsti pokretnih štandova. Prodaju najveće breskve koje sam videla u životu. Azijati imaju puno sunca, voće im je divno. Na drugom štandu pistaći, lešnici, kikiriki, suvo voće. Prodaju ih na fišek. U nastavku nailazim na poslastičarnicu. Turci su majstori za kolače. Baklave, tulumbe, alva, torte…
Palata Dolmabahče je rezidencija turskih sultana jos od 19. veka do kada je to bio Topkapi. Iako ima bogatu islamsku dekoraciju, odiše evropskim uticajima – ugladanjem na Luvr i Bakingamsku palatu. Jedna je od najlepših turskih palata, a slavu duguje i tome što je u njoj umro Mustafa Kemal Ataturk, osnivač moderne turske države.
Palata Dolmabahče: dodatne informacije
Ako požurim, taman ću imati vremena da pređem na azijsku stranu Istanbula. Čitala sam, imaju divan vidikovac koji zovu Camlica brdo. Valjda mogu da nađem neki taksi u blizini… Idemo preko Bosforskog mosta koji je tzv. Prvi most. Jedan je od dva podignuta na Bosforu koji povezuju Evropu i Aziju.
Camlica brdo je najviše brdo u Istanbul i pruža fascinantan pogled na grad. Obožavaju ga i turisti i svi oni koji vole fotografisanje. Zovu ga po reči „cam“ koja označava borovo drvo. Na vidikovcu ga ima puno. Spušta se suton i oko petnaestak miliona građana Istanbula počinje da pali svetla. Tek sada shvatam koliki je ovo grad. Ima preko 150km u dužinu, ali to je „sa zemlje” teško osetiti.
Nemam više vremena za danas. Sutra rano krećem od Arheološkog muzeja.
…Muzej sačinjavaju tri celine: arheološki deo, Muzej starog Orijenta i Muzej turske i islamske umetnosti. Stalnu postavku čini preko milion predmeta, a naročito su brojni artefakti iz Egipta. Jedna od nejvećih znamenitosti je sarkofag dekorisan reljefima vezanim za borbe Aleksandra Makedonskog.
Arheološki muzej: korisne informacije
Moram da žurim. Za tri sata mi poleće avion za Beograd. Treba da stignem da se probijem kroz ozloglašenu gužvu ovog grada. Istanbul je ogroman, surov u svojoj veličini. Bez lažnog osmeha, bez prenemaganja, otvoren za sve, onakav kakav je. Osvojio me je i doći ću mu ponovo…
Tekst i foto: Katarina Hadži-Minić
