Za početak, Đorđe Milosavljević. Spisak u sebi sadrži filmove „Točkovi“, „Ringeraja“ (kod oba režiser i scenarista), „Mehanizam“ (režiser), „Apsolutnih sto“, „Nataša“, „Jesen stiže, Dunjo moja“, „Paket Aranžman“, „Rugalice i ubice“, „Besprizori“, „Raskršće“ (jedna priča), „Tri palme za dve bitange i ribicu“, „Nebeska udica“, „Konji vrani“, „Bledi mesec“, „Neprijatelj“ (svuda scenarista) i mnoštvo igranih serija. Uz to, ili pak bitnije od toga – zavisi koga pitate – je spisak napisanih stripova. „Krakov, Krakov“, „Svindl“ i remek-delo „Kalokagarti“ se i dan-danas pominju u superlativu među onom malom bratijom koja pomno prati domaći izdanak devete umetnosti. Tu je i „Imperija razuma“, francuski serijal koji je izdala „Zenda“, a koji je crtao Tiberije Beka. A naravno, ne sme se zaboraviti ni „Maks Debris“.
Za nastavak, Marko Stojanović. Pretežno je poznat po svom strip omniprojektu „Vekovnici“ sa svojim nastavljačem „Beskrvni“, te po uredništvu „Strip Pressinga“ i organizaciji Balkanskih smotri mladih strip autora. Ova tri su uglavnom njegove zamisli, njegove kreacije. Konkretno „Vekovnici“ je od početka do kraja njegov projekat. Pre toga, Stojanović je imao čudnu naviku da nastavlja ili oblikuje započeta dela drugih autora (kvalitetno, naravno). „Crne duše“ je nastavio od desete table; pre toga su zajednički pisali on i crtač Peđa Ginevski, po ideji upravo Ginevskog. „Postelju od gloga“ je dopunio svojim pričama, iako je sam centralni lik, Luka Vranić, osmišljen od strane Dejana Vujića Drakule; dobar deo priča unutar albuma je upravo njegov. A naravno, ne sme se zaboraviti ni „Maks Debris“.
Za kraj, sveukupno valja pomenuti Tonija Radeva. Čajdžiju, stripadžiju, BD-džiju, crtadžiju, uglavnom „džiju“ svega i svakoječega. Pojavio se u „Čaju… odličnom“, u „Krpelju“, u „Patagoniji“, „Politikinom zabavniku“, „Strip Pressingu“, a njegovo ime se pripisuje i projektu-strip albumu „Sloboda i druge halucinacije“. A naravno, ne sme se zaboraviti ni „Maks Debris“.
Maks Debris je glavni lik strip-albuma „Max Debris: Ispovest pravog krivotvoritelja“. Za razliku od enormnine strip albuma, umesto da ima jednog scenaristu a više crtača, ima dvojicu scenarista i jednog crtača. O čemu je reč? Pa, scenarista prvih 40% albuma, odnosno prvih dvadesetak tabli, je upravo Milosavljević. Napisao ga je, započeo priču i onda stao. Druge obaveze su ga povele putem filma, te je rezultat bio… pa, prvi pasus ovog teksta. Stojanović je nabasao na priču i žarko želeo završetak iste. Radev je prihvatio novog scenaristu, strip je napisan, objavljen kao prvo specijalno izdanje „Strip Pressinga“ i danas je pravi raritet. Kvalitet istog potvrđuje činjenica da je u potpunosti objavljen u „Politikinom Zabavniku“. Ovde valja preispitati šta je to što su fanovi zavoleli kod ovog simpatičnog falsifikatora, i kakav su prilaz istom imala ova dva scenaristička majstora.
Uvodni i zapletni deo je potpuno Milosavljevićev, kao i svi likovi. Maks je predstavljen kao falsifikator, kao svetski čovek suptilnih ruku, slatkog jezika i onakvog lica kakvo se ujedno i pamti i ne pamti. Na zadatku je da drpi „Slovensku apoteozu“ jednu iz niza slika češkog umetnika secesije, Alfonsa Muhe; tu negde figurira i fina zarada od izvesnog Ahmeda Abdulija, kao i izbegavanje Nacista u povoju. Pomenuti Nacisti, naime određeni narednik i poručnik (ne mogu da se dogovore ko je šta) sa sve nemačkim ovčarom i šefom iz senke, dolaze u konflikt sa kolekcionarom Jiržijem Vabankom, koji obitava u svojoj vili sa slepom mu suprugom Silvijom i koji je vešt na mitraljezu /mašinci /automatu /kako god. Ubacimo tu i još jednog krivotvoritelja ženskog pola zvanog Melisa Švarc i imamo recept za papazjaniju.
Sve glavne karakteristike Milosavljević je glavnim akterima zacrtao u prvih dvadesetak stranica albuma. Saznajemo koliko je vešt Debris, nailazimo na snobizam kolekcionara umetničkih dela tog doba, primećujemo koliko su uigrani narednik, poručnik i pseto im – ili tačnije, koliko su neuigrani, saznajemo da Abduli ima jedno šest Mehmeda koji mu služe, vidimo kako Melisa Švarc uvek popije deblji kraj nezgode, ali se opet vrati na noge… Ako vam je na umu „Iznogud“ ili „Spiru“ dok ovo čitate, nećete se prevariti, no o tom nešto kasnije.
Sledećih 60% preuzima Stojanović, kome je ovo zvanično prvi albumski projekat. Nezahvalan posao dovršavanja ovako briljantno započete storije nikome ne bi legao lako, ali se tada mlađi Stojanović uspešno snašao. U priču je uveo još par novih karakteristika, kao što je muziciranje nadređenog onoj trojci Nacista ili filozofiranje rmpalije sluge Hulda. Iskristalisao je lik Švarcove, pomalo omeo Debrisa u svojoj misiji, odvukao Naciste u Južnu Ameriku, par likova pobio, par likova smestio gde im je mesto (zatvor ili grob) i dao priči pitoreskni svršetak koji je maltene klon scene iz prve table stripa.
Većina kritičara u to doba je Stojanovićev podvig uzdigla na viši nivo od osnovne Milosavljevićeve ideje. Međutim, ako se uporede dva učinka u sklopu jednog albuma, jasnije je ko je u tom trenutku bio superiorniji pisac. Stojanovićeva polovina se prečesto bavila repeticijom ustanovljenih pojedinosti iz Milosavljevićeve (toliko da na momente dođe kao rimejk iste; nešto tipa „Ratovi zvezda“ iz sedamdesetih i najnoviji učinak „Ratovi zvezda: Buđenje Sile“ iz 2015. godine). Uz to, Stojanovićev stil pisanja koji će postati standard u „Vekovnicima“, „Beskrvnima“ i drugim projektima van pomenutih, u osnovnim crtama se jako malo promenio od ovog ovde. Rečenice koje počinju u jednom kadru, a završavaju se nakon naredna tri, pop-kulturološke i kolokvijalne reference kojima je nekad mesto u stripu, a nekada ne – sve ovo je otpočelo sa „Debrisom“. Ali nije u tolikoj meri prisutno da odvlači pažnju čitaocu. Naprotiv, strateški je pozicirano baš tamo gde treba i dopunjuje nešto pripitomljenije izraze koji ga okružuju. Oba autora, doduše, vrlo jasno dišu francuski komičan strip, što je dodatno upotpunjeno crtežom Tonija Radeva. Radevljev stil je ovde takođe podeljen u zavisnosti od scenariste. U Milosavljevićeva doba je prečišćen, tipičan ligne claire sa mnoštvom sitnih detalja i treperavim pokretima. U Stojanovićeva doba Radev se rešava za nešto oštriji, mračniji pristup, sa tamnijim tonovima, hitrijim i odsečnijim pokretima i još uprošćenijom stilizacijom. Recimo da je razlika u crtežu tipa Erže-Franken (Erže iz „Tin-Tina“ i Franken iz „Crnih misli“, da budem precizan), samo znatno slabije u odnosu na pomenutu gospodu – gorostase stripa. I, valja dodati da je sinergija autora na tom frankobelgijskom planu jedan od glavnih, ako ne i glavni razlog zašto je „Debris“, iako zbog sticaja okolnosti osuđen na mediokritet, ispao kultno delo vredno objave u „Politikinom Zabavniku“.
Naravno, nije jedini. Bez obzira na razlike u pristupu dvojice scenarista i na dva pretežno različita crtačka stila Tonija Radeva, kvalitet ne izostaje. Jedan je savršeno predstavio likove, potegao zaplete i zahuktao voz, drugi je preuzeo vožnju i doveo je do odličnog završetka, a treći je pomno ispratio obojicu. Od ranijih radova sva tri autora, „Max Debris“ se uvek nekako provuče pomenut, možda ne kao najbolji (ipak je kod Milosavljevića tu čast uzeo „Kalokagarti“ a kod Stojanovića „Postelja od gloga“), ali definitivno kao najinteresantniji. Projekat koji je sačekao duži niz godina do svog završetka.
A pak, nije nužno tačno ni da je završen. U pojedinim pisanijima Stojanovića i Radeva, što po forumima, što po blogovima, nazire se postojanje dodatnih epizoda i eventualnog drugog albuma. Kako će publika dočekati mogući nastavak „Maxa Debrisa“ (a pod „publika“ mislim nas osmoricu i po koji smo čuli za istog) ostaje kao priča za buduće tekstove, diskusije, reči hvale i pokude. Za sada imamo ovaj prvenac – prvenac sinergije dvojice kvalitetnih domaćih scenarista, prvenac album jednog od njih, prvenac u specijalnoj ediciji časopisa „Strip Pressing“ i, naposletku, prvenac priče o pravom krivotvoritelju zaraznog osmejka i nekog tamo zadatka koji zahteva završetak.
