GLUMA KAO AUTENTIČAN IZRAZ KOMUNIKACIJE
Stefan Nikolčić iz Sombora, student subotičkog univerziteta spojio je glumu i ekonomiju. Poznat kao humanista, mladić kome je „stalo“, što ne krije i često bez pardona ume da nazove stvari pravim imenom, kaže da je život bez humora fatalna greška. Nije ljubitelj društvenih mreža, ali je i te kako prisutan sa svojim stavovima i primerom mladima kako da se okrenu kuluturi i umetnosti čiji je promoter. Stefan se za sada glumom bavi amaterski, a kao deo Američkog kutka, kulturnog, obrazovnog i informacionog centra koji je nastao usled saradnje grada Subotice i ambasade SAD-a u Beogradu, sudelovao je u predstavi „Veče desetominutnih drama“. Predstava je održana u junu mesecu ove godine, u Dečijem pozorištu u Subotici. Inače, desetominutne drame su karakteristične za američku pozorišnu scenu koje se od sedamdesetih godina šire po Americi i Evropi. Dramski pisci, na savremeni stil života odgovaraju tematskim pozorišnim večerima u trajanju od deset minuta, nudeći izazov glumcima. Tako je i ova predstava zahtevala brzu transformaciju, a teme su bile: porodica, ljubav, nasilje.
Kako je došlo do saradnje sa Američkim kutkom i šta vam je to iskustvo donelo?
Komšinica iz moje zgrade me preporučila devojci, tj rediteljki koja radi u Američkom kutku i tako je počela saradnja sa njima. Rad sa njima mi je doneo iskustvo više, da više verujem u sebe i u moje sposobnosti.
Porodica i nasilje u porodici su tematska okosnica desetominutnih drama u kojima glumite. S obzirom da je sve aktuelnija tema borbe protiv nasilja, i participira u svim segmentima društva pokušavajući da probudi svest kod ljudi, recite nam na koji način se boriti?
Upravo se radi o tome. Kod nas su trenutno, po mom mišljenju, prisutni najgori oblici nasilja. Ako ćemo izdvojiti jedan od najgorih, to je definitivno u porodici, pa zatim van kuće na raznoraznim događajima, po društvenim i javnim ustanovama (diskoteke, kafane, restorani itd…). Boriti se tako što ćemo uvek da imamo nekoga iza sebe, neko ko može da nadjača i da se suprotstavi svima onima koji su pokretači nasilja. Drugo, obratiti se Mup-u i sličnima. Tako ćemo izbeći posledice i suočiti se sa situacijama koje su izložene nasilju.
Postoji mnogo vrsta nasilja, pa i medijskog, naročito s obzirom na rijalitije i žutu štampu, pa nam recite, da li mislite da su mišljenja podeljena i da je, kao što pojedinci sugerišu, u redu samo promeniti kanal?
Naprotiv. Nisu mišljenja podeljena, na veliku žalost. Ali kad bi svi razmišljali racionalno i kad bi svi bili složni, pisali bi peticiju da se ukinu svi rijaliti programi u Srbiji. To je po meni odsustvo mozgova i magnet za beskorisno prikupljanje informacija i podataka. Jedan skroz nepotreban i razoran projekat koji nas je doveo do minusa. Nije dovoljno promeniti kanal, jer obično sve što je prikazano na Tv-u, to je i na društvenim mrežama (Fejsbuk, Tviter itd…), pa i u novinama.
Imali ste priliku da sarađujete sa Milenom Dravić. U kakvoj vam je uspomeni ostala i da li ste propustili da je nešto pitate ili da joj nešto kažete?
Bila je to jedna kratka, ali jako značajna saradnja. Bilo ju je čast poznavati. Ako neko može da ti pokloni toliku količinu ljubavi i saveta, onda je to apsolutno Milena Dravić. Ostaće mi u zaista lepom sećanju, mada ona i dalje živi. Hteo sam samo da je pitam da li želi biti moj gost kad sledeći put dođe u Suboticu.
Šta je za vas gluma: umetnost ili ujedno i jedna od mogućnosti autentične komunikacije s drugima, jer kako je Prust rekao, samo pomoću umetnosti možemo izaći iz sebe i znati što neko drugi ne vidi od tog svemira koji nije isti kao naš?
Za mene je gluma prvenstveno umetnost, a može i da bude jedna od mogućnosti autentične komunikacije, kako ste i naveli. Nažalost, kada smo na sceni i kada glumimo, to je često odraz onoga kakvi smo mi zapravo. Uvažavam Prustovu teoriju, ali ne vodim se po njoj, niti bih nekome preporučio da razmišlja kao on.
Kakvi su vaši planovi u budućnosti što se tiče glume? Da li ste planirali da ostanete u Subotici i da se bavite glumom, a možda i osnivanjem dramske radionice?
Ako mi verujete, sve što planiram, nikad mi se ne ostvari, ali svakako bih voleo da mi se ostvari to što oduvek želim. Ako se već pitam da li bih voleo da ostanem ovde, apsolutno ne. Nije ovo moj teren, ne mogu da se naviknem na boravak ovde, iako je prošlo više od dve godine. Što znači i da ne razmišljam o osnivanju dramske radionice, koliko god da volim ovu profesiju, iako sam pozvan da budem deo ekipe.
Kako vidite sebe za nekih deset godina?
Vidim sebe kao jednu ostvarenu i potpuno formiranu ličnost. Mnogo truda sam uložio u sebe i u neke stvari u životu, tako da očekujem sebe da vidim u tom izdanju. Jer kako kažu „kako radimo, tako nam i jeste“.
Sigurno je da svaki mladi glumac želi da bude autentičan ali ipak moram da vas pitam da li ste imali uzore u svetu glume kada ste poželeli njome da se bavite?
Svakako. Prodoran i autentičan, drugačiji od ostalih. Nabrojaću vam umetnike iliti uzore pomoću kojih sam zavoleo ovo zanimanje: Bata Živojinović, Nikola Simić, Milorad Mandić Manda i Dragan Nikolić. Zatim: Milena Dravić, Radmila Savičević, Seka Sablić i Ružica Sokić.
U kojoj pozorišnoj predstavi biste voleli da glumite?
Uh, malo teže pitanje. Izdvojiću dve, možda „Koštana“ i „Čudo u Poskokovoj Dragi“
Recite nam da li spadate u pristalice osavremenjavanja lektire? Uvedene su neke izmene, i da li mislite da je to dovoljno? Šta biste vi uveli u obaveznu lektiru?
Pa i ne baš. Upućen sam u to da je došlo do nekih promena, ali opet, po meni ne treba više ništa da se uvodi. Iskren da budem, lektire mi nikad nisu bile jača strana. Dok mi je bilo u obavezi, čitao sam, ali ih nisam doživljavao. Mislim da se radi o savremenosti.
Možete li izdvojiti tri knjige kao vašu preporuku za čitaoce?
Dobro obratiti pažnju na: „Stefan Nemanja – rađanje države“ , „Pokondirena tikva“ i „Krvava bajka“
S obzirom da ste apsolvent ekonomije, da li je ona bila vaš prvi izbor ili je porodica imala uticaj na vas?
Nije, ali roditelji su me posavetovali da je uvek dobro imati dva zanimanja i da je diploma uvek dobrodošla. Lepo je danas kad imaš neko zvanje, nešto po čemu se ističeš.
Kako izgleda jedan dan studenta u Subotici?
Svaki moj dan je kreativan. Teretana, učenje, prikupljanje informacija na internetu i novinama, i izlazak po mogućnosti. Bitno je da ne izgubimo vreme i dan na nešto što nam nije korisno.
Za kraj, podelite sa nama jednu novogodišnju želju?
Biću skroman. Želja mi je samo da Novu Godinu ne dočekam u stanu, jer to bi bila četvrta po redu. Znači bilo gde, u društvu, okružen zimskim čarolijama i ljudima koji će ceniti moje prisustvo.
